(...) je nedavno u jednom od svojih izvrsnih nastupa rekao nešto sasvim tačno - on je, ciljajući na u najmanju ruku degutantne nastupe većine srpskih političara/analitičara, koji u istom dahu govore o Kosovu kao tržištu za srpske proizvode i otvoreno dehumanizuju kosovske Albance, rekao da se ne može o Albancima govoriti kao o nižim bićima, a u isto vrijeme isticati važnost njihovog konzumiranja plazma keksa.
Regija
Prije 13 min Prije 1 min
0
Piše: Bojan Gavrilović
Jedan prijatelj mi je pre mnogo godina rekao: „Srbi mrze Hrvate, Hrvati mrze Srbe, ali Srbi preziru Albance“. Kako je vreme prolazilo ovaj uvid se potvrdio ne samo kao najtačniji opis odnosa Srba prema Albancima, već i kao ključ za rešenje „kosovskog pitanja“. Naime, taj ključ se ne nalazi na Kosovu, u Ujedinjenim nacijama ili Evropskoj uniji već u samoj Srbiji, u promeni vrednosnog određenja Albanaca od strane Srba.
Kosovska saga po svemu sudeći ulazi u svoju terminalnu fazu. U dinamici ubrzanoj međunarodnom krizom zbog agresije Rusije na Ukrajinu pogrešne odluke koje su decenijama donošene u pogledu Kosova konačno stižu na naplatu. Šta podstiče zapadne države da preseku kosovski čvor i osiguraju kakvo-takvo rešenje statusa Kosova je van kratke analize ovog teksta. Ono na šta ću pokušati da ukažem je šta nedostaje, a šta je ključno za postizanje održivog i pozitivnog mira između Srbije i Kosova i šire u regionu. Pozitivan mir je koncept koji je razvijen u mirovnim studijama da prikaže stanje koje prevazilazi oružani sukob i drugo nasilje te uključuje održivu situaciju jednakosti, pravde i razvoja.
Državni ili kvazi-državni akteri u medijima ističu da rešenje odnosa Srbije sa Kosovom treba tražiti u okviru prethodno definisanih „crvenih linija“. Prema takvim stavovima najvažniji cilj je osigurati bezbednost za kosovske Srbe, ojačati položaj srpske manjine na Kosovu kroz neku vrstu institucionalne autonomije, sprečiti formalno priznanje Kosova od strane Srbije i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, pre svega Ujedinjenim nacijama, zadržati kosovsko tržište i osigurati ekonomske interese koje Srbija ima na tom prostoru.
Novinar Idro Seferi je nedavno u jednim od svojih izvrsnih nastupa rekao nešto sasvim tačno. Naime, on je, ciljajući na u najmanju ruku degutantne nastupe većine srpskih političara/analitičara, koji u istom dahu govore o Kosovu kao tržištu za srpske proizvode i otvoreno dehumanizuju kosovske Albance, rekao da se ne može o Albancima govoriti kao o nižim bićima, a u isto vreme isticati važnost njihovog konzumiranja plazma keksa. Ta neodmerenost, pa i kolonijalna nadmenost koju gotovo svi sebi dopuštaju u javnim nastupima kada govore o kosovskim Albancima, dajući sebi za pravo da tumače „šta oni zapravo žele“, „njihov odnos prema Srbima“, „kako se drže zajedno“, „njihov plemenski mentalitet“ nije posledica već zapravo uzrok problema.
Na primer, Milan St. Protić je nedavno izjavio: „Oni (kosovski Albanci) iz te svoje plemenske svesti ne mogu da izađu... njihov intimni cilj je Kosovo bez ijednog jedinog Srbina, da se ne lažemo“. Nema svrhe nabrajati slične i mnogo gore bedastoće koje neštedimice pljušte iz javnog prostora. Uzgred, istini za volju, Srbi kao narod nemaju realno utemeljenje za takav osećaj nadmoći nad svojim južnim susedima, već je to pre posledica uporno ponavljanih narativa zasnovanih na naivnosti, egocentričnosti i parohijalizmu dobrog dela srpske intelektualne elite koja ih proizvodi. Kako god bilo, ovakve izjave, koje prevazilaze okvire grubog pojednostavljivanja te konvertuju anegdotalne priče i primere u empirijski proverljive činjenice, treba posmatrati kao glavni faktor koji sprečava normalizaciju odnosa sa Kosovom kao državom i Albancima kao narodom.
Kako se pomiriti sa nekim ko je otvoreno, konstantno i besomučno dehumanizovan u javnom prostoru zadnjih 30 i više godina? Kako se pomiriti sa glodarima, bubašvabama i drugim štetočinama, kako ih pustiti u UN?
Druga strana medalje je povremeno naglašavanje vrlina albanskog naroda, ali koje proizlaze upravo iz njihove zaostalosti. Legenda o besi, čvrstom obećanju koje se mora održati i po cenu života, je najbolji primer takvog pristupa.
Ovo je zapravo fenomen sličan onom o plemenitom divljaku, koji iako u principu pozitivan ponavlja postojeće stereotipe o Albancima kao drugima.
Jedini put napred je samorefleksija i društveni proces u kome će se ova dominantna slika i odnos prema Albancima menjati. U tom smislu je nemačko-francuski ili evropski predlog osnovnog sporazuma Kosova i Srbije nedovoljan, čak i ako se u potpunosti primeni, što je malo verovatno, za pokretanje procesa promene negativne matrice srpsko-albanskih odnosa.
Taj odnos se ne može „izlečiti“ kroz formalno prepoznavanje jednakih prava, pa čak i obavezivanja Srbije da se ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama i Kosova da obezbedi odgovarajući nivo samouprave srpskoj zajednici.
Za prave promene negativne dinamike i paradigme odnosa dva naroda potrebni su odlučniji i daleko hrabriji istupi, gestovi snažniji od bledih deklaracija o jednakim pravima i prihvatanja sporazuma putem posrednih radnji.
Prava opozicija i civilno društvo u Srbiji treba da jasno i glasno podrže prihvatanje predloženog plana u celosti, uključujući članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Oni treba da ohrabre državne institucije da krenu i korak dalje: da upute iskreno izvinjenje građanima Kosova zbog počinjenih zločina, odrede zvanični dan žalosti i komemoracije, založe se za procesuiranje zločina i, najvažnije, preuzmu plaćanje odštete i drugih reparacionih mera žrtvama kršenja ljudskih prava i progona koje su srpske snage sprovodile na Kosovu.
Procenjuje se da su hiljade žena i muškaraca na Kosovu bili žrtve seksualnog nasilja i zlostavljanja u ratu. Kosovo je 2014. zakonski prepoznalo ove žrtve i ustanovilo program mesečne odštete. Najmanje što Srbija može da uradi je da preuzme finansiranje ovog programa i osnaži rehabilitaciju (kroz medicinsku i psihološku negu) preživelih. Čak i najbujnija desničarska mašta ne bi mogla da negira ove zločine. Prvo, ko bi se pri zdravoj pameti u patrijarhalnom društvu kao što je ono na Kosovu izlagao stigmi i lažno predstavljao kao žrtva silovanja i to počinjenog od strane omraženih srpskih ugnjetača? Takođe, potencijalna teorija zavere koja bi se mogla plasirati, da su albanski teroristi sami silovali albanske žrtve obučeni u srpske uniforme, suviše je suluda čak i za srpske prilike.
Pored toga, srpske zvaničnike treba ohrabriti da rade na identifikaciji tela žrtava prevoženih u hladnjačama i pokapanih na raznim lokacijama, obeležavanju i memorijalizaciji takvih lokacije i kreiranju programa za odštetu porodicama žrtava.
Prema tome, jedini način da se Srbima na Kosovu obezbedi istinska sigurnost je zaceljivanje rana oba naroda. Osnaživanje ekonomskih odnosa i jačanje potencijalnih institucija srpske manjine na Kosovu treba započeti kroz preuzimanje odgovornosti srpske strane i pokušaj da se, u meri u kojoj je to moguće, ispravi nepravda i nadoknadi patnja naneta albanskim žrtvama i njihovim porodicama. Prosti prestanak politike ucenjivanje Kosova kroz osujećivanje sticanja atributa državnosti neće promeniti odnos kosovske javnosti prema srpskoj manjini, Srbiji kao državi i Srbima kao narodu. To možemo videti i na primeru odnosa Srbije sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, gde svako malo buknu manji ili veći incidenti sa etničkim predznakom.
Naravno, ne treba gajiti iluzije da će trenutni donosioci odluka u Srbiji u skorije vreme zaista preduzeti pomenute korake. Ipak, te poteze treba držati na stolu kao deo javne rasprave. To treba da čine svi koji se usuđuju da govore i odlučuju o pitanju Kosova. Konačno, ma koliko da je trenutna vlast u Srbiji destruktivna i temeljna u obesmišljavaju demokratskih procesa, kršenju i diskreditovanju samog koncepta ljudskih prava - moguće je zamisliti da ona iz čisto pragmatičnih razloga učini mikro iskorake u pravom smeru. Na tome treba raditi i graditi.
(Peščanik)