_tanjug_rade prelic (2) Foto: Rade Prelić / Tanjug

Slavni pijanista Aleksandar Madžar održao je veličanstven koncert na festivalu Kustendorf klasik na Mećavniku, a pored toga, ovaj profesor Flamanskog konzervatorijuma u Briselu boravio je u Drvengradu i kao član žirija takmičarskog programa.

Na samom kraju festivala koji je završen u subotu uveče, u razgovoru za "Blic" otkrio nam je pomalo stidljivo kako je ušao u politiku, ali pre toga smo sumirali utiske sa takmičenja mladih umetnika.

- Svi su se dobro spremili, većina ima već solidnu tehničku spremu, čuli smo nekoliko vrhunskih talenata. Lep je osećaj videti da i danas ima 15-godišnjaka koji će pre provesti sate i sate sa svojim instrumentom nego da se predaju nekim drugim razonodama.

I vi ste im svojim koncertom pokazali kako to radi vrhunski pijanista.

- Komplimente prepuštam vama. Svi se mi trudimo da to bude što bolje i što zaokruženije, a živa svirka znači da svašta može da se desi. Svaka sala je drugačija, svaki instrument je različit.

Imate li neke posebne pripreme pred koncert?

- Pa priprema je ne ići u samoposlugu i ne baviti se nekim stvarima kojima čovek ne mora baš tog dana da se bavi. Jedan moj kolega je to lepo nazvao: "Što manje utisaka tog dana", pošto je za koncentraciju dobro da smo tog dana što manje izloženi nekim novim temama.

Na Mećavniku ste svirali Čajkovskog. Šta je vama danas najveći izazov?

- Nema tu nekih naročitih preferenci. Neki kompozitori su mi bliži i za njih mi treba manje vremena da nađem ubedljiv izraz, a drugi su teži i treba duže kopati da bi se došlo do nekog zadovoljavajućeg rezultata. Ali lepo je jedno i drugo.

Vi ste jedan od umetnika koji je stekao svetsku slavu pa tek onda priznanje u svojoj zemlji. Da li je to simptomatično za nas?

- To je simptomatično za mnoge sredine. Nije džabe ona izreka "da se ne može biti prorok u svom selu", koja postoji u svim jezicima, bar u onima koje ja znam. Međutim, ja nisam naišao ni na kakvu ekstremnu verziju toga u Srbiji, odnosno u tadašnjoj Jugoslaviji. Čini mi se da je oduvek bilo nekog pozitivnog odziva i da su onda ta međunarodna priznanja našoj publici služila kao neka dragocena potvrda njihovog stava, da im je ukus u skladu sa međunarodnim kretanjima. Međutim, ima dosta tih primera da umetnici prvo moraju da se dokažu u inostranstvu pa ih tek onda prihvate kod kuće ili ih čak i ne prihvate. Ja lično na to ne mogu da se požalim.

Mislite da bi bilo isto da niste otišli?

- To bi značilo da sam devedesete i bombardovanje i sve što se dešavalo, preživeo u Srbiji. E sad, koji bi rezultat toga bio ne mogu da kažem. Sa neke materijalne tačke gledišta boje je prošla ta neka cela moja generacija koja je otišla, međutim, za sve postoji cena. Mislim da tu nema nekih jednostavnih računica jer se radi o dosta komplikovanim životnim promenama.

Kako iz vaše perspektive tumačite kada, recimo, Kusturica kaže da je kultura potisnuta na marginu?

- Srbija je siromašna zemlja i kultura jeste neka vrsta luksuza, to moramo svi da priznamo. I zato kad zaškripi, štedi se na kulturi i obrazovanju. Valjda je bolje čuvati mostove i neku proizvodnu bazu društva, pa i zdravstvo je važnije, a kultura dođe kao neka trešnja na torti.

Ali šta je sa duhovnim zdravljem?

- Duhovno zdravlje je, naravno, važno, ali moramo se svi prostirati po guberu. Veći je problem kada se štedi na kulturi i obrazovanju u nekim bogatim zemljama, to je neki drugi vid patologije, mnogo ružniji.

Moraju li umetnici zbog toga da budu društveno i politički angažovaniji?

- Da ste mi postavili to pitanje pre 25 godina rekao bih ne, ali mislim da sa sazrevanjem, odnosno matorenjem politika me sve više zanima. Srpsku politiku manje pratim, ali mislim da je sve ovo što se dešava u zapadnoj Evropi sada nekako zanimljivije. Zato što se pomeraju te političke tektonske ploče i ne zna se šta će iz toga izaći. I danas možete da se posvađate na krv i nož oko političkih pitanja, a to pre deset godina je bilo zaista retko. Mislim da je taj povratak politike ipak nešto pozitivno.

Da li život u Briselu danas podrazumeva i bavljenje politikom?

- Bolje da vam ne pričam... to sam osetio na svojoj koži. Uključio sam se u neku partijsku organizaciju u Belgiji, neću vam reći koju, međutim, vrlo nam dobro ide. Na poslednjim izborima smo baš popravili rezultat, a radi se o marginalnoj partiji. Nije u pitanju nikakva partija na vlasti i daleko smo mi od bilo kakvog učešća u vladi, međutim, činjenica je da sam i ja delio letke i skupljao potpise i to bih stvarno svakome preporučio jer to nam daje neki drugi kontakt sa sugrađanima. Zanimljivo je da kada se skupljaju potpisi za novi pešački prelaz ispred neke škole, svi će za vas naći vremena i za pola sata ćete rešiti taj problem, a čim se radi o temama koje nisu vezane za decu i njihovu bezbednost, mnogo je teže privući pažnju svojih sugrađana.

Koje su to vrednosti koje promoviše vaša partija?

- Vrednosti su one koje bi morale biti vrednosti svih političkih partija: miran suživot, solidarnost, ograničavanje moći multinacionalnih kompanija... u principu, neke zdravorazumske vrednosti koje ćete naći i kod Marksa i u Bibliji i kod normalno vaspitanog neiskvarenog čoveka. Problem je što se veliki deo političkog spektra, radilo se o Srbiji ili inostranstvu, na neki način distancirao od osnovnih ljudskih vrednosti.

Čini se da mnogi u politiku ulaze isključivo iz lične koristi.

- Pa jeste. Francuzi kažu: "Moć nas kvari". Mislim da je to istina. Jedno je o tome pričati amaterski, a mislim da je svakodnevica ljudi koji su odgovorni za nešto i koji jednim potpisom mogu mnogo toga da promene, dosta složena i baš im i ne zavidim.

Kako u takvim okolnostima u savremenom društvu kultura može da zainteresuje čoveka?

- Mislim da je tu sistem obrazovanja dosta bitan, da se kroz školstvo razvije neka vrsta interesovanja koje možda nije dobio od roditelja, ako oni nisu ljubitelji umetnosti. U praksi je to teško izvesti, zato što su odeljenja u školama često velika i za tu inicijaciju treba dosta vremena. S druge strane, činjenica je da ako vi jedva spajate kraj s krajem i radite po 12 sati dnevno, uključujući sat i po provedenih u javnom prevozu, postavlja se pitanje u kojoj meri ste vi prijemčivi za bilo šta, a kamoli za neki vid umetnosti koji zahteva koncentraciju, intelektualni input. Tako da je to složeno pitanje. U principu, za to treba vremena, treba i nekog duhovnog prostora, unutrašnjeg mira, a to možemo samo svima da poželimo.

Kada publika može da vas očekuje u Beogradu i jesu li koncerti u Srbiji i dalje za vas malo drugačiji?

- Naravno, zavičaj je zavičaj. Meni su beogradski koncerti naročiti izazov zato što tu dolaze moji prijatelji, porodica, što nije slučaj kada sviram, recimo, u Londonu ili Vankuveru, gde vas danas ima, a sutra nema. Sledeći naš susret u Beogradu biće 4. oktobra.

Mihajlu i Valeriju Zlatne matrjoške

Dodelom nagrada, a zatim i koncertom Nareka Haknazarjana, jednog od najpoznatijih violončelista na svetskoj muzičkoj sceni, violiniste Hačatura Almazjana, baritona Efima Zavaljnog i Kragujevčkog pevačkog društva u pratnji Južnosahalinskog simfonijskog orkestra, pod dirigentskom palicom Tigrana Haknazarjana, sinoć je u Drvengradu završen sedmi festival ruske klasične muzike Kustendorf klasik.

- Svaki put na isti način se dijalektički smenjuju oni koji su dotakli nebo i oni koji pružaju ruke da ga dotaknu radeći svoj posao... Svaki put kada festival dođe do kraja, kad vidim ova mlada lica, dobijem jednu ideju koja je sadržana u jednoj alanfordovskoj rečenici: "Danas sam odlučio da živim svoj život do kraja". I da ne bih zatvarao festival, dozvolite mi da već sada otvorim sledeći festival Kustendorf klasik - istakao je na zatvaranju osnivač festivala Emir Kusturica, koji ovaj projekat realizuje uz podršku kompanije "Gaspromnjeft".

Što se nagrada tiče, Zlatna matrjoška u kategoriji od 13 do 17 godina pripala je tenoru Valeriju Makaronu (Moskva), Srebrnu je dobio flautista Aleksandar Tjan (Sankt Peterburg), a Bronzanu Miroslav Bataljonok (Minsk). U kategoriji od 18 do 25 godina, Zlatnu matrjošku je dobio harmonikaš Mihajlo Živojinović (22) sa Muzičke akademije u Istočnom Sarajevu, Srebrnu sopran Anastasija Mihnovec (Minsk), a Bronzanu matrjošku violinistkinja Ana Savkina.