logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo
star Bookmark: Tag Tag Tag Tag Tag
Serbia

Турска офанзива – прилика за Путина

До трећег дана турске офанзиве на сиријске Курде, број мртвих је нарастао на око 350 људи, избеглих је већ 64.000 док је линија фронта развучена на 400 километара. Извештаји с терена нису усаглашени, али извори из Анкаре наводе да све више села у околини Тал Абијада и Рас ел Ајна, два града под контролом Курда који су на најжешћем удару, пада у руке турских снага.

Курди имају око 40.000 бораца, мада није извесно колико је ту принудно мобилисаних, за ратовање невољних и ко зна колико обучених особа. Наспрам њих је, колико је познато, око 14.000 сиријских антиасадовских побуњеника који су у савезу с турском војском, за коју није јасно колико је људи упутила на ово бојиште. Међутим, чак и привремена бројчана надмоћ Курдима не значи много јер немају ништа што би се могло мерити с турском артиљеријом и авијацијом, који крче пут офанзиви.

Ако се турска победа чини неминовном, преостаје само питање шта ће се десити када борбе буду готове: како председник Реџеп Тајип Ердоган намерава да држи подручје које буде заузео и може ли му се тријумф обити о главу на економском плану, како ће се поражени Курди уклопити у још мутну слагалицу поратне, и надаље распарчане Сирије и може ли Русија искористити ову прилику да свој утицај на Блиском истоку прошири и ван те државе.

За Ердогана ће дилема бити да ли да се упусти у оно што ни Израелу у Либану није било пошло за руком задуго – да изнутра контролише туђу територију како би потиснуо непријатељске милитанте. Ако се турски председник, не би ли поштедео сопствену армију, у томе ослони на сиријске побуњенике, ситуацију ће препустити у руке снагама несолидне чврстине. А Курди тешко да ће бити почишћени у таквој мери да и после губитка територије неће водити герилски рат за какав су се одавно извештили.

Офанзива је опет оборила турску валуту лиру тек што је она почела благо да се опоравља након драстичног пада вредности. И тај раст је остварен вештачки, сменом на челу турске централне банке и приморавањем те институције да спусти камате како би се кредити лакше давали. Но, бројне турске фирме су већ у приличним дуговима и нови кредити можда неће помоћи националној економији. Нарочито ће за њу бити опасно ако отварање новог рата призове и санкције Европске уније, евентуално и САД, и изазове страх страних инвеститора, чије је повлачење због политичке нестабилности у последњем периоду Ердоганове владавине већ много коштало турску привреду.

Економски значај ЕУ за Турску разлог је из којег Ердоган ни раније није остварио своје претње да ће ка Европи пустити 3,6 милиона избеглица које су у његовој држави. Вероватно ће стога и таква поновљена претња бити празна, колико је то до Ердогана. Но, ако се офанзива заглави, ако се и Исламска држава умеша у борбе, избеглице ће навалити ка Турској, где ће их граничари већином зауставити. Притисак с те стране Ердоган ће можда на крају бити присиљен да ублажи одвртањем вентила на супротном крају земље: тако што ће још више него сада турски чувари границе ка Грчкој жмурити док избеглице прелазе море.

Курде Русија позива на преговоре с режимом сиријског председника Башара ел Асада, али његови људи су већ поручили да нема о чему да се разговара. У комитету који треба да изради нови устав Сирије, састављеном под окриљем Русије, Турске и Ирана, има неколико Курда, али њих главна политичка снага њиховог народа не сматра својима већ лојалнима режиму. Ако своје аутентичне представнике у том комитету нису могли добити док су били на врхунцу моћи, Курди се неће за много шта изборити ни када их Ердоган, све су прилике, буде поразио. Могу потписати некакав аранжман, само што то неће угасити њихову одбојност према Дамаску, подлогу за неки будући сукоб.

Русија је ипак, сад кад председник Доналд Трамп наизглед предузима даље кораке ка потпуном повлачењу Американаца из Сирије – у перспективи и из целог региона, у позицији да испослује некакав договор међу онима који остају на терену. За то би било потребно да подмири интересе не само Ердогана, Асада и Курда него и Ирана и Израела.

Није искључена могућност да ће и Саудијска Арабија имати неку жељу око Сирије, коју би председник Владимир Путин имао у виду због намере да продуби све топлије односе с династијом из Ријада. Биће то закучаста једначина за решавање, али боља прилика за јачање руског утицаја на Блиском истоку Путину се неће опет тако лако указати. Наиме, у САД још има јаких струја, и у Пентагону и међу републиканцима и демократама блиским Израелу, које сматрају да, шта год о томе мислили Трамп, па и Барак Обама пре њега, још није ступио час да Америка занемари Блиски исток.

All rights and copyright belongs to author:
Themes
ICO