Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Услови приближавања Европској унији биће све тежи

Земље су неутралне војно или политички. С привредног становишта неутралност не значи ништа.

Уколико земља тргује, имаће прећутне или договорене трговачке односе с другим земљама. Они могу бити билатерални, мултилатерални, на пример регионални, или универзални. Србија има билатералне споразуме с појединим земљама и с регионалним привредним заједницама, као што су Европска унија или Евроазијска привредна заједница, члан је регионалне организације Цефта и регионалног споразума „Отворени Балкан” и није члан универзалне Светске трговинске организације.

Ова трговачка политика се донекле оправдава војном и политичком неутралношћу. Србија, заправо, не може да буде војно неутрална, осим декларативно и из немоћи, све док има територијалне спорове или захтеве. Војна неутралност је и иначе без значаја за трговачку политику, па остају заправо само политички разлози.

Када је реч о политичким одлукама, ту је свакако најважније одустајање од придруживања Европској унији или одуговлачење с тим. Мотиви нису непознати и своде се на недемократичност власти и на ослањање на корупцију у трговачким и финансијским односима, уз располагање државном имовином и уз контролу тржишта рада.

Тако да је заправо реч о томе које су користи или трошкови изабране трговачке и уопштеније привредне политике, где је најважнији утицај изостанак придруживања Европској унији, како год да се то оправдава. И последице су дугорочне и сада вероватно и коначне, то јест не могу се исправити.

Овде нећу наводити податке о привредним кретањима у последњих тридесетак година – који су познати и катастрофални су. Допринос том исходу дали су и људи који су данас на власти и који ће на њој остати, на један или други начин, и у будућности. Ово је важно због будућих трошкова привредне политике.

Гледано уназад и ценећи по исходима, избор се сводио на то да ли ће земља да увози робу и да извози људе, храну и сировине, уместо да извози индустријску робу и услуге, а да увози знање и технологију.

Демографске последице, посебно у последњих десетак година, значајне су и, сва је прилика, трајне. Оне не би морале да буду негативне уколико би се српска привреда ускладила с компаративним предностима које има по природи ствари, а које су у прерађивачкој индустрији. Јер реч је о земљи која нема излаз на море, а и иначе је сувише велика да би могла да се ослања, рецимо, на туристичке услуге. Такође, развој пољопривреде, у чему Србија такође има компаративну предност, не решава демографски проблем.

Данас је однос с људима који раде у иностранству углавном преко дознака којима се одржавају домаћа потрошња и увоз. Индустрија и услуге повезане с њом пак омогућавају успостављање производних ланаца независно од тога ко где живи, па је демографски проблем мањи чак и ако нема увоза радне снаге, мада би и то било потребно.

Тако да су велике демографске и развојне последице политике одлагања да се земља придружи Европској унији.

Гледано унапред, али краткорочно, недостатак интегрисаности може да изгледа као да обезбеђује неке предности у условима када се подижу препреке међународној трговини, пре свега, увођењем санкција Русији. Може се рачунати са одређеним пословима који су у суштини један или други начин да се те санкције заобиђу, као што се може рачунати с повољнијим ценама у увозу из Русије, пре свега када је реч о гасу. Трошкови су опет у повећаном надзору, а потом у расту ризика пословања у Србији и са српском привредом.

Овде има смисла отклонити ризик од увођења санкција српској привреди. То није стварна опасност, а нико тиме и не прети, нити на то упозорава, али се не могу избећи повећани трошкови трговања и пословања са Европском унијом и са западним привредама уопште. Не губе наравно сви јер ће имати користи они који ће управо пословати зато што постоје санкције. Ово је све познато не само у Србији када је она била под санкцијама већ и у земљама које су пословале са Србијом управо зато што су могле да се окористе приликама за зараду које су настале у том трговачком режиму.

Последице су, међутим, повећање неформалног пословања, да се тако изразим, и раст ризика у нормалном или уобичајеном пословању. Ризик је за привреду реални трошак, вероватно најважнији развојно посматрано.

Дугорочно посматрано, земља се суочава са истим проблемом као и у последњих тридесетак година. Мада је сада улог већи јер је неизвесно да ли се уопште може рачунати с постепеним приближавањем развијенијим европским земљама. Ово и зато што ће услови придруживања Европској унији бити све тежи, посебно гледано са становишта пожељне неутралности, како год да се она дефинише јер и даље неутралност неће значити много више од неспремности да се земља придружи европским интеграцијама.

Овде ваља узети у обзир да регионалне интеграције, као што је „Отворени Балкан”, имају мали развојни домет уколико немају за циљ стварање тржишта које би могло бити привлачно за већа и технолошки напреднија улагања. А она би требало да буду усмерена на развој индустрије и услуга које су на један или други начин ослоњене на технолошки напредније производње или су јој потребне. Ово није једноставно изводљиво уколико не постоји потребна стабилност или, друкчије речено, уколико ризик улагања и пословања није мали и зависи од политичких интереса не само домаћих већ и страних, у овом часу руских, јер се сматра да то захтева политика неутралности. Стабилност је тешко обезбедити уколико је земља изван европских интеграција. И поготово уколико посредно крши правила трговања јер или крши санкције или, када их више не буде, друге услове трговања с трећим земљама.

Тако да је дугорочни недостатак трговачке политике која је усклађена с војним и политичким циљевима који не могу да се остваре уз придруживање Европској унији трајно заостајање за развијеним земљама. И у мери у којој ће то бити праћено, као и до сада, негативним демографским кретањима, тешко је видети како би и у дужем временском периоду могло да се дође до тога да се у Србији живи као у развијеним земљама у Европи и у свету.

Још једном има смисла рећи да трговачка политика нема никакве везе са оним што се обично погрешно повезује са сувереношћу земље. Најчешће се мисли на једностране одлуке, које су, понекад се може разумети, могуће само уколико је земља неутрална или није удружена с другим земљама, рецимо, чак ни чланством у Уједињеним нацијама (у чему Србија такође има искуство). Реч је, међутим, о избору да се неке одлуке не доносе или, друкчије речено, о томе да је сувереност земље ограничена када је реч о доношењу неких одлука. Па је заправо право питање које су одлуке које би требало донети у области трговачке политике како би се земља приближила развијеним земљама. За земљу као што је Србија политички интереси због којих се изостало, сада вероватно неповратно, из европских интеграција довели су до заосталости, која би уз наставак такве политике могла лако да буде трајна.

*Економиста