Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Усвојење чека 305 малишана

У овом тренутку 742 пара и појединца који су стекли општу подобност за усвојење чекају дан када ће им бити јављено да су постали родитељи, а 305 малишана у нашој земљи чека да добије нове родитеље, или барем једног од њих. Како за наш лист истичу представници Министарства за бригу о породици и демографију, у овој години усвојено је 43 малишана, од којих је 35 добило нове родитеље у Србији, а осморо њих добило је иностране пасоше, односно усвојено је изван граница наше земље, јер за ову децу нису могли да се нађу усвојитељи у нашој земљи. Дугогодишње искуство говори да су деца коју усвајају инострани парови најчешће она која имају психофизичке проблеме, односно одређене застоје у развоју, јер се за њих теже налазе усвојитељи у Србији.

Језик бројки и слова говори да на једно дете тренутно „конкуришу” два родитељска пара, а на питање како изгледа административни поступак за усвајање малишана, у Министарству за бригу о породици и демографију кажу да је процес утврђивања опште подобности за усвојитеље подељен у више фаза. Поступак започиње подношењем захтева будућих усвојитеља за утврђивање опште подобности за усвојење, уз који је неопходно приложити одређену документацију.

„Неке од потребних докумената прибавља и центар за социјални рад, по службеној дужности, затим следи фаза припреме будућих усвојитеља, а након окончане припреме, стручни тим центра за социјални рад врши теренске посете и интервјуе са потенцијалним усвојитељима. На основу свих прикупљених чињеница, стручни тим центра за социјални рад доноси тимски закључак да ли кандидати испуњавају услове за стицање опште подобности за усвојење или не. С обзиром на то да се ради о трајној и нераскидивој заштити детета у некој породици, све фазе морају се реализовати у потпуности и служе коначном исходу – повезивању конкретног детета и конкретне породице, односно појединца”, истичу представници министарства.

Иако се у јавности често полемише због чега страни држављани усвајају нашу децу, стручњаци овог министарства објашњавају да странци могу да усвоје дете из Србије само ако за то дете не могу да се пронађу усвојитељи у нашој земљи.

„На међународна усвојења одлазе деца која нису могла да у законском року, који износи годину дана од тренутка увођења у Јединствени лични регистар усвојења, добију домаћу усвојитељску породицу. У периоду од барем две године (некад и три), стране државе достављају извештаје о адаптацији деце у тим срединама. Усвојитељи из иностранства морају да испуне законске услове за утврђивање опште подобности за усвојење који су исти као и услови који су прописани за домаће усвојитеље ‒ подношење захтева, припрема, процена и, коначно, давање мишљења о испуњености услова за добијање опште подобности за усвојење”, наводе у ресорном министарству.

По слову Породичног закона, министар је тај који даје дозволу за свако инострано усвојење, а то важи и за ситуацију ако је разлика у годинама између усвојитеља и детета већа од 45 година или ако дете жели да усвоји самац без партнера. Наиме, законодавац је такође прописао да разлика у годинама између детета и усвојитеља не сме да буде већа од 45 година, ни мања од 20 година, а то је истовремено један од честих разлога због којих многе особе годинама чекају на проширење породице. Стручњаци који се баве овом проблематиком истичу да је велики број усвојитеља старији од 46 година, а готово сви желе да усвоје бебу од свега неколико месеци. Осим тога, будући родитељи желе да прошире породицу са здравим дететом, а велики број малишана који чекају на усвајање има поремећаје у развоју. Уз то, највећи број усвојитеља жели децу српског порекла, а значајан број малишана без родитељског старања је ромске националности.

Честа препрека је законски статус детета

Процедуру усвајања детета донекле компликује и чињеница да многа деца немају регулисан животни статус, а на усвајање могу да иду само деца чији су родитељи непознати или умрли, деца родитеља којима је судски одузето родитељско право или деца очева и мајки који су сагласни са усвојењем. Нажалост, искуство говори да велики број деце која се налази у домовима или хранитељским породицама нема решен законски статус – са некима од њихових родитеља ради се породична терапија, како би они могли поново да прихвате дете које им је привремено одузео центар за социјални рад, а судски поступци за одузимање родитељског права трају веома дуго и док се не заврше, ова деца не смеју бити усвојена. Иако је дом најмање погодна средина за раст и развој детета, усвојитељи не могу да се траже док се породично-правни статус детета не реши.