Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Велика вежба историјског памћења

Сан Себастијан ‒ Направили смо овај филм јер имамо одговорност према историји наше земље која је делимично обележена тероризмом ЕТА и осетили смо да имамо јединствену прилику да интервјуишемо некога ко је припадао тој терористичкој организацији. Такође је неопходно да филм служи као образовно средство за целу генерацију која је одлучила да заборави или да се не осврће на ову сасвим недавну епизоду из наше историје. Ово је вежба историјског памћења.

Ово су речи Хордија Еволеa и Мариуса Санчеза, шпанских аутора дугометражног документарног филма „Не зови ме Телетина” („No me llama Tarnera”) с којим је, не без предходне буке, отворен програм „Мејд ин Шпанија” („Made in Spain”) 71. Сан Себастијан фестивала који обухвата 20 најновијих филмских наслова произведених у овој великој филмскохј земљи. Еволе и Сачез су овај документарац снимили у форми интригантног и провокативног, у сваком случају храбро отвореног интервјуа са данас седамдесетједногодишњим Ђосуом Урутикоћеом са надимком Телетина, а некада једним од лидера ЕТЕ – баскијске организације која је дејствовала око пола века и која је због начина сепаратистичке борбе за независност и присаједињење делова Баскије у Шпанији и Француској, оправдано добила епитет терористичке организације.

 Овај филм доноси оштар и иновативан поглед и на лик некадашњег вође и на дејствовање саме терористичке органзације осветљавајући неке од њених најокрутнијих и најкрвавијих акција, за које Урутикоћеа у разговору са Хордијем Еволeом тврди да су биле велика грешка. Али и да извињење за ове „грешке” неће значити много породицама жртава, разнетих експлозивним направама у супермаркету или у радничким баракама, нити ће било кога вратити из мртвих. У овом филмском интервјуу Урутикоћеа-Телетина ( суђено му је у Француској, али је током пандемије пуштен из затвора због канцера који наводно има) ниједног тренутка не признаје да је био један од лидера ЕТЕ. Харизматичне појаве, изразитог лица и продорних и бистрих очију, он говори о свом учешћу у борби за независност Баскије од своје 17. године живота као о „војнику” у служби вишег циља. Као о подршци у организовању „акција” (ниједног тренутка не говори о њима као о тероризму), али не признајући директно учешће. Једино што признаје, а то се не може никако избећи јер је снимљено телевизијским камерама широм света, јесте његово активно учешће у преговорима за распуштање ЕТА (2018) после пола века постојања (од 1959) и најављивања могућности за „прекид спирале насиља”, као и његово јавно изражавање жаљења „због патњи проузрокованих оружаном борбом”.

 У вешто вођеном новинарском интервјуу од стране Еволе ( Санчез је ту као редитељ), Ђосу Урутикоћеа у тренутку повишене нервозе, коју гледалац више осети него што је види ( Урутикоћеа је мајстор контроле своје фацијалне мимике), у једном тренутку новинару каже: „Не зови ме Телетина” (отуда и наслов филма), да би само тренутак касније појаснио и како је тај надимак добио у једном бару у Сан-Жан де Лузу – у градићу у француском делу Баскије, надомак Сан Себастијана, у време када је још увек био „млад и наиван”. Када Евола каже да неће откривати место на којем су се сусрели ради разговора за филм, већ да ће само рећи да разговарају негде у Француској, Урутикоћеа најспонтаније изговара: „Не, не разговарамо у Француској већ у Сан-Жан де Лузу, у Баскији”...

 Оно што је занимљиво јесте да ће се овај филм, одмах после светске премијере у Сан Себастијану, приказивати на стриминг платформи „Нетфликса”, а у данима пред почетак фестивала директор ове велике филмске манифестације Хосе Луис Ребординос, морао је да изда и званично саопштење у којем је појаснио и следеће:

– С обзиром на чињеницу да фестивал у Сан Себастијану није добио писмо у којем 514 људи тражи да се филм „Не зови ме Телетина” повуче из програма, сматрам да сам дужан да на њега одговорим путем овог саопштења за јавност послатог свим медијима, преко којих сам и сазнао за њега. Желимо да изразимо неслагање са њиховим мишљењем да филм треба да повучемо са фестивала зато што је његов протагониста имао висок положај у терористичкој организацији ЕТА. Филм је, између осталог, од свог настанка извор историје и често је настојао да на великом платну изблиза прикаже протагонисте, починиоце епизода неоправданог насиља. Примери за то су и филмови „Шоа” Клода Ланцмана, „Машина за убијање Црвених Кмера” Ритија Пана или „Чин убијања” Џошуе Опенхајмера. Што се тиче филмова и глобалног насиља: на фестивалу су била програмирана 32 филма која су често била оружје за осуду, средство анализе или облик директне интервенције у многим трагичним проблемима. Нефикиција, на коју се сада позивамо, нити оправдава нити „пере и избељује” ЕТА, јер овај фестивал не би приказивао филм са таквим намерама... На крају крајева, сматрамо да филм „Не зови ме Телетина” прво треба погледати и касније критиковати, а не обрнуто...

 Пред саму премијеру филма у једној од дворана у Курсалу уочљиво је било присуство полицајаца. Испоставило се – без великог разлога. Пред двораном су протестовали само један старац и старица држећи омање фотографије Етиних „експлозивних дела” у својим рукама. Часно и професионално урађен филм Еволе и Санчеза у дворани је добио громки аплауз...