Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Злочин на Петровачкој цести

Вест да је Тужилаштво Републике Србије за ратне злочине подигло оптужницу против четири хрватска висока официра по командној одговорности због авио-гранатирања крајишких избегличких колона 7. и 8. августа 1995. године на Петровачкој и Приједорској цести, која је објављена половином маја ове године, изазвала је незапамћену медијску и (не)дипломатску пажњу и у Србији и у Хрватској, која још увек траје, иако оптужница није ни потврђена. У оптужници се наводи да је у тим гранатирањима смртно страдало укупно 13 цивила, међу којима трудница и четворо деце, док их је најмање 24 рањено, од којих деветоро деце.

У тим гранатирањима страдали су углавном блиски рођаци који су путовали у истим возилима, а једна од најтеже страдалих је и породица Стијеља из Далмације.

Ноћу 4. на 5. август 1995, око један сат иза поноћи, породица Стијеља кренула је из Заграда за Бенковац. Мирко (34) возио је свој „мерцедес 200Д”, а са њим су путовали отац му Бранко (72) и комшија Душан Иванежа, док су му мајка Сава (69), супруга Ведрана (27), син Саво (осам) и кћер Александра (три) путовали у тракторској приколици комшије Славка Муњеса. Ведрана је била у деветом месецу трудноће. Сава, Ведрана и деца у Бенковцу су прешли у камион Раде Остојића из Биљана Горњих. Целим путем „мерцедес” је пратио Остојићев камион и снабдевао их горивом, храном и водом.

Тако су стигли и до (Босанског) Петровца, одакле су у недељу 7. августа наставили пут према Кључу у истом распореду. Када су од Петровца одмакли неких петнаестак километара, наишао је авион и гранатирао колону. Они у камиону су били под церадом па нису ни могли видети авион, али су чули јаку детонацију, након које се камион зауставио, из којег су сви почели искакати напоље.

За унучићима искочила је и бака Сава. Синовљев „мерцедес” био је одмах иза камиона. Сава је кроз разбијено ветробранско стакло угледала обезглављеног сина Мирка. Сувозач Душан сав крвав по глави изишао је из „мерцедеса”. Муж јој Бранко седео је непомично на задњем седишту, а крв му је цурила из уста. Затечена призором, Сава је за тренутак остала без даха. Пренуо ју је нечији повик „ови су мртви”, након чега је закукала за супругом и сином, истовремено тражећи погледом унучиће и трудну снајку.

Деца су трчкарала по цести, којом се ширио мирис барута, крви и бензина. Угледала је и снајку, која је била рањена у мишицу леве руке. Пред њиховим очима „мерцедес” почиње да гори. Горе и још нека возила. Са више страна довикују им да се склањају што даље од возила у пламену јер да може доћи до експлозије горива, а и авион може да се врати. Саву, Ведрану и децу угурали су у неки камион, који се однекуд створио поред горућих возила. Док су се удаљавали, „мерцедес” је већ био сав у пламену.

Бака Сава с трудном снајком и унучићима стигла је у Мирковце, где су живеле њене двије кћери. Одатле је Ведрана и отишла у новосадску болницу на порођај, где је 29. августа, приликом порођаја, не видевши бебу, и умрла. Родила је женско дете коме су дали име Тања. Августа 2018, након једног мог наступа на једној београдској телевизији, у којем сам причао о догађају на Петровачкој цести, телефоном ми се јавио пензионисани гинеколог, који је, како ми рече, порађао Ведрану, и још увек није одгонетнуо због чека је умрла само 30 секунди по порођају. Једино логично објашњење је, говори ми доктор, да је умрла због шока који је доживела на Петровачкој цести видевши обезглављеног мужа, чему су допринели и њена трудноћа и повреда.

Ведрана је сахрањена у Барајеву, где су јој живели отац и брат. Ведранину децу преузели су ујак Никола Тинтор и ујна Наташа, који у то време нису имали своју децу. Бог их је за тај чин наградио подаривши им и двоје њихове биолошке деце.

Бака Сава ми је о овом догађају причала у јануару 1996. Тада још није знала да ли је ишта остало од мужа јој и сина. Тек 2002, на моју молбу, на лице места изашли су представници Комисије за нестала лица Републике Српске и у једној вртачи, поред места где је колона гранатирана, у гомили отпада, видели су и олупину „мерцедеса” и у њему и нешто нагорелих костију. Није било дилеме да припадају Мирку и Бранку. И њихови посмртни остаци сахрањени су у Барајеву поред Ведране.

У међувремену су и Мирковци враћени у „уставноправни” поредак Републике Хрватске, па су и бака Сава и њене кћери са својим породицама избегле у Србију. Бака Сава је у међувремену и умрла па је и она сахрањена у Барајеву поред супруга, сина и снахе. У међувремену су Ведранина и Миркова деца одрасла и отишли из ујакове и ујнине куће и наставили живети своје животе.

Службена Хрватска је све до 2012. године порицала да су њени авиони у акцији „Олуја” уопште прелазили у ваздушни простор БиХ. Чак су тврдили да су српски авиони гранатирали избегличку колону.

У августу 2012. хрватски „Магазин за војну повијест” објављује повећи текст под називом „Операција ’Олуја’ – Акције хрватског ратног зракопловства” са описом и прегледом свих летова хрватских борбених авиона и хеликоптера од 3. до 8. августа. У табели под датумом 7. август 1995. пише да је тога дана са аеродрома у Сплиту, у 12.10 сати, по позиву, полетео „миг 21” са задатком да нападне „оклопно-механизовану колону у подручју Меденог Поља”, да је испалио две ненавођене ракете и уништио један тенк и успорио колону. А под датумом 8. август 1995. пише да су тога дана у 17.50 сати са аеродрома „Плесо”, такође по позиву, полетела два „мига 21” са задатком да нападну оклопно-механизовану колону у подручју села Сводна, где су испаљене такође две ракете те да је успорено извлачење и уништено више возила.

Једино у чему се не слажу објављени извештај из хрватског магазина с подацима „Веритаса” јесу последице извршеног гранатирања. Наиме, према „Веритасовим” подацима није уништено ниједно војно возило. Уништена су цивилна возила у којима су побијени и рањени углавном деца и старци.

У време објављивања наведеног текста биле су у току припреме за почетак главног претреса по тужби Хрватске и контратужби Србије о геноциду пред Међународним судом правде, у којој се наводе и злочини на Петровачкој и Приједорској цести, па је „Веритас” поменути текст проследио шефу српског правног тима Саши Обрадовићу, који га је преко суда доставио хрватској страни. Очитовање, с потписом тадашњег шефа правног тима Хрватске, Мирјана Дамашке, уследило је 10. септембра 2013, у којем се, између осталог, наводи да су „хрватске оружане снаге заиста предузимале одређене акције против српских моторизованих наоружаних колона на територији Босне, али да им мета нису били српски цивили”.

И без обзира на признање пред највишом светском правосудном установом, хрватски званичници као папагаји понављају да њихови авиони нису ни дејствовали над подручјем БИХ, а они ретки кажу да ако и јесу, дејствовали су по легалним војним циљевима и, без имало емпатије за жртве, сви оспоравају надлежност српских правосудних тела, истовремено поричући да се злочин уопште и десио.

Без суочавања с тамнијом страном сопствене прошлости, односно прочишћења или катарзе, не може се градити ни боља будућност сопствене нације ни бољи односи са суседним државама и народима.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa