Када би паркирао свој такси чекајући на следећи позив Милан би примакао торбу камења са сувозачевог сједишта и поново започињао много пута поновљену радњу. Пажљиво би вадио један по један камен из торбе, и са подозривим задовољством лупом посматрао искрице метала у њима.
„Благо, велико је то благо, почињао би Милан своју причу свакоме ко би био вољан да слуша и додаје - „само га треба ископати”. Затим би услиједила прича, коју је много пута испричао.
Милан је причао, а нови имигранти препричавали и величали срећу и богатство свога земљака, потајно се надајући сличном и за себе.
У ствари, цијела прича могла би се сажети у једној реченици. Велика нада, још већи и племенитији планови, али мало снаге за остварење.
Када би у јулу завршио десет мјесеци свакодневне вожње, најмање по 12 сати дневно, Милан би упаковао опрему и остале потрепштине у свој тридесетогодишњи комби и кретао на сјевер.
У готово потпуној изолацији, више од 700 километара сјеверно од Торонта, Милан би кретао у своја рудна истраживања и све „друге радње преузете уговором, а у циљу задржавања права истраживања и експлоатације рудних богатстава”.
Терен је био тешко приступачан, далеко од насељених мјеста, а још мање пријатан за боравак и рад. Ниско растиње и густи шипраг, испресецан широким појасевима мочваре, врвео је од комараца и других инсеката.
Дубоко у шуми, Милан је био саградио брвнару од облица које је обрадио сјекиром и ручном тестером. Кров му је био највећи проблем и морао је да га сваке године прекрива најлонским фолијама. Патос су биле облице које су поравнате грањем и папратима.
Дуге, топле и влажне, љетње дане проводио је обиљежавајући своје купљено право на терену (звао их је клеме - claims), куцкајући и сакупљајући камење.
У јесен би се враћао и започињао нови циклус вожње таксија да би зарадио и платио таксу, како би задржао стечене клеме за камење.
У марту се сваке године у Торонту одржава велика рударска конвенција од глобалног значаја. За Милана су та три дана конвенције била три најзначајнија и најсвечанија дана у години. Обукао би најбоље одијело, ставио машну, а у руку ташну и провео би цијела три дана на конвенцији.
„Не разумију људи, мајку му, које је то благо. Неће да инвестирају,” био би његов кратак одговор на питање како је било на конвенцији.
И тако редом, циклуси рада да заради паре да плати годишње обавезе држави, рад на терену и годишње конвенције смјењивале су се брзо.
Стари комби са годинама постајао је све зарђалији и скупљи за одржавање, а Милан уморнији и нерасположенији. Престао је да носи и торбу са узорцима камења. Некако у исто вријеме, како то и пословица каже да несрећа никад не долази сама, покварила му се и трансмисија на комбију, а изгубио је и дозволу за такси.
На питање о стању његовог пројекта кратко би одговарао: „Не ваља.”
Упитан шта не ваља, одговарао би: „Ништа не ваља.”
Збиља, мало тога је ваљало у Милановом животу.
Остао је сироче у другом рату, пошто му је мајка умрла а оца одвели у логор у Њемачку. Стриц и стрина су преузели бригу о њему и млађој сестри. Али убрзо му је и стриц погинуо, а стрина немоћна или невољна да настави бригу о сирочићима једнога дана им је рекла: „Дјецо вас стриц је мртав, ја вам више нијесам стрина. Идите у свијет."
Дјеца су отишла, потуцајући се из најма у најам и тешко пропатила. Обоје су преживели рат.
Миланов тежак рад, одрицање и жртва имали су само један циљ - „да помогнем сиротињу брате мој”, често је говорио. Мислио је на сестру и њену фамилију која је тешко живјела у Србији. Милан се није никад женио.
После неколико година, Милан је нестао без трага и гласа. Телефон му није био у функцији. Нико није знао шта му се десило. Неки су говорили да је отишао код сестричине у Њемачку, а други су опет, говорили да је примјећиван у Торонту.
Скоро сам чуо да је Милан умро. Мој извор није знао да ми каже ништа више, као ни други људи који су га познавали.
Како се приближавам Милановим годинама када је говорио „ништа не ваља”, све више почињем схватати значење тих ријечи.
Драго Ђачић, Торонто Канада
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
