Опозиција која за себе каже да је грађанска поново се поделила. Коалиција „Уједињени за победу Србије”, најављивана као групација партија која доноси корените промене, разишла се скоро исте ноћи када су завршени избори. Делује да су непремостиве лидерске сујете истих актера и овог пута биле главни камен спотицања да њихово заједничко деловање потраје мало дуже од једног годишњег доба. Иницијална каписла за разлаз лидеру Народне странке Вуку Јеремићу био је одлазак председника Странке слободе и правде Драгана Ђиласа у Председништво и разговор с Александром Вучићем. То је била званично „непремостива препрека” за наставак сарадње, иако је озбиљних проблема на овој релацији било много пре избора.
У овом тренутку чини се да ће НС наставити сам, иако је добио позив Двери Бошка Обрадовића да се прикључи најављеном десном постизборном савезу. Иначе, на десници, Нова демократска странка Србије Милоша Јовановића наставиће самостално, док у грађанској опозицији Демократска странка преговара и са зелено-левом коалицијом, али не прекида контакт и са старим партнерима из „Уједињених за победу Србије”. Нову политичку организацију најавио је и председнички кандидат Здравко Понош, који је задобио поверење око 700.000 људи, што ће додатно замутити опозициону воду.
Борис Тадић, председник Социјалдемократске странке, каже да се унутар опозиције све углавном своди на расправу колико ће бити колона, кандидата и платформи, и да то нема никакве везе с интересима обичног човека. „То није политика, већ технички аспекти. Политика је здравство, школство, судство, борба против криминала, то је политика. О томе у опозицији нема говора већ годинама”, каже за „Политику” Тадић.
Да су опозициони политички актери неискрени једни према другима наводи и политички аналитичар и бивши народни посланик Ђорђе Вукадиновић, који је подсетио на неуспех стварања Уједињене опозиције Србије, после гашења Савеза за Србију. „Мислио сам да има неког смисла и перспективе, али због те неискрености најистакнутијих и по сопственом разумевању најјачих делова тог савеза, СЗС се распао, а УОПС није ни заживео. Ја сам био за то да се УОПС шири, али од почетка формирања биле су јасне тензије и напетости између ССП-а и НС-а, од првог састанка. И био је заједнички став да Борис Тадић, а и ови други из опозиције ту немају шта да траже”, рекао је недавно Вукадиновић.
А извршни директор Цесида Бојан Клачар пак сматра да је лоша ствар за опозицију што не нуди бирачима предвидивост. За наш лист наводи да је то готово константа њихове политике последњих осам година. „То пре свега значи да предизборни опозициони аранжмани као по правилу само неколико дана након избора престају да постоје и онда се на следећим изборима бирачима нуде опет неке нове и другачије коалиције. То је проблем, јер бирачи на тај начин не могу да се вежу за неку партију или коалицију и пред народне изборе се практично кампања води из почетка као да пре тога ништа није било”, каже Клачар. Додаје да је и пре априлских избора било јасно да ће коалиција „Уједињени за победу Србије” бити кратког даха и да ће ССП Драгана Ђиласа и НС Вука Јеремића кренути својим путем.
„Велика је грешка опозиције то што се сваки унутарстраначки сукоб заврши формирањем нове странке, уместо да се проблем реши унутар организације. Чини ми се да стално уместо укрупњавања имамо ново уситњавање и то за опозицију никако није добро и не даје резултате”, закључује Бојан Клачар.
Политички аналитичар Бранко Радун каже да у опозицији и нису блиски по кључним ставовима и због тога је тешко да они буду у једној изборној колони. За наш лист наводи да је грађанска опозиција, која се после 3. априла растурила, боља од партија деснице које нису могле да се договоре око јединственог наступа. А да су то успеле, имале би око 20 одсто и биле би значајна политичка снага. „Више је разлога зашто грађанска опозиција понавља исте грешке последњих десет година. Прво, нема ту политичког ауторитета и нема ту никога доминантног да се наметне. Сви они имају од три до пет одсто гласова и проблем је што ниједна партија самостално нема 12 процената и зато се и поставља питање ко ће бити лидер. То само продубљује лидерске сујете које временом постају непремостиве. Не постоји озбиљно везивно ткиво, а додатни проблем је што не постоји идеологија или идеја”, каже Бранко Радун.
Наводи да на све што се догађа у Србији утицај има и страни фактор и подсећа да је пре 5. октобра 2000. године неко са Запада имао јак интерес да окупи ту опозицију, која је такође, као и ова данашња, била озбиљно подељена. Па када је требало срушити Милошевића, онда су пре свега Американци нагласили нашим политичарима „да су се доста играли” и да морају сви заједно да наступе, а да ће заузврат добити подршку. „Све док нема некога са стране ко би их објединио, овај део опозиције ће тумарати од избора до избора, а лидери ће више поклањати пажњу свом наступу него програму”, закључује Радун.