Читава филозофија од Платона до Декарта, читаво хришћанство, раздвајали су душу од тела: душа је узвишена, божанска и влада телом које је ниско, материјално. Холандски филозоф Барух Спиноза, кога сматрају највећим, а називају „филозофом среће”, у седамнаестом веку све је променио када је ту поделу одбацио и једино поверење указао шестом чулу. „Интуиција је свети дар а разум је њен слуга.” У његово време сматрало се да је срећа једино на небу. Он се није сложио... И ово је прича о томе.
Ове речи из уводног дела романа „Игра француског тарота” Иване Хаџи-Поповић (издавач „Албатрос плус”), наговештавају да је у овој књизи реч о путовању до самог себе и, како сама ауторка наглашава, „о фантастичном свету наше психе, о магији која је у нама, а не изван нас где је непрестано тражимо”. То је роман, каже она, који нам открива како да будемо срећни, како да упознамо себе, своју природу и будемо у складу с њом, како да ослободимо своју спутану психичку енергију, излечимо патњу, страхове, тугу од којих потичу многе наше болести...
На том путовању, тврди она, неизбежно ћемо сусретати Спинозу који је још у 17. веку знао да су тело и психа нераскидиво повезани. Сва своја филозофска сазнања открио је кроз интуицију, сматрајући је јединим правим сазнањем. Зато и тарот, као велика игра интуиције у којој су и математика, Платон, кабала, Питагора, Христ... постаје средиште романа. Главни лик, Габријела, француска докторка и научница, доноси тарот у Београд двадесетих година прошлог века и користи га у лечењу пацијената у време када још не постоје лекови за психу. Она зна да тарот чини видљивим невидљиви свет психе а да је она кључна за излечење многих болести.
Зашто Спиноза данас, после готово четири века?
Зато што тај „филозоф среће” постаје велика инспирација нашег доба у којем се непрестано траже рецепти за срећу. И зато што је он потпуни преокрет у филозофији коју заснива на радости а први филозоф Просветитељства, век пре Канта и Волтера, који мења поглед на политику, религије, људско биће. Читава политичка филозофија произилази из Спинозе, он је први мислилац демократије, филозоф слободе. Он позива да се уздамо у сопствену интуицију а не у спољне догме. И није Фројд први наслутио несвесно у човеку, већ Спиноза који је спојио велике мудрости Истока и Запада, хиндуизам, таоизам, будизам, стоицизам, Христа...
Данас, кад се непрестано тражи рецепт за сређу, поучно је подсетити како је Спиноза дефинисао успешан живот?
Дефинисао га је као склад са сопственом природом што је веома различито од старог морала који је налагао да радимо нешто иако нас то чини несрећнима. По њему, треба чинити нешто зато што то у нама изазива радост али је истовремено и дубока истина. Он је велики филозоф психосоматике и сматра да наше мисли потпуно утичу на наше тело, нешто што данас откривају и модерне психо-ендо-неуро-имунолошке науке. Јер западна медицина је доскора лечила само тело а занемаривала да се највише разбољевамо од лошег и погрешног живота.
Још на почетку књиге наглашавате да се он није сложио са кодексима његовог времена да је срећа могућа једино на небу?
Био је заговорник среће на Земљи, и то кроз дуги рад на себи, на својој унутрашњости и свом телу и зато је страдао, био забрањиван, прогањан. Његово главно дело „Етика” су у ствари упутства за здрав живот. Срећу никако не треба поистовећивати са задовољством које је непосредно и амбивалентно искуство. За срећу је наравно и оно потребно, али и пронађени смисао живота. И да, пре свега, себе не обмањујемо тако што живот проводимо удовољавајући другима ‒ родитељима, деци, пријатељима, љубавницима, друштву, далеко од онога што смо сами. Многе статистике кажу да спољни услови веома мало утичу на срећу. Не заборавимо да је један од важних елемената среће и свест о њој, свест да нам се лепе ствари догађају док се догађају. Сва та наша мала свакодневна задовољства попут испијања кафе на сунцу, као што и сећање на лепе тренутке човека опет чини срећним, јер се у мозгу луче допамини, серотонини...
По Спинози закон живота је, кажете, да човек иде или у радост или у тугу.
Он све емоције дели на тугу и радост. Радост је када напредујемо у нашем бићу и остварујемо нашу природу а туга нас обузима сваки пут када нисмо у стању да то остваримо. Срећа по њему постоји само у преобраћењу наших илузија у снагу врлине. А то је могуће једино ако себе упознамо. Разум је тај који ће нас упутити у то одакле нам туга јер би то могло да постане и извор наше радости. И то је та алхемија, претварање нашег олова у злато. На тај начин остварујемо нашу природу а живот више не подносимо већ га заиста живимо.
И каква је улога интуиције на којој је инсистирао?
Интуиција је наш невидљив водич, електромагнетно поље у нама, она је иза наших неурона и указује нам пут ка добрим одлукама за разлику од страха и нервозе који нас претварају у глупаке. Налети изненада и даје одговор и пре него што смо нашли пут до њега, чиста природа која нам се указала. Спиноза је своје глaвно дело „Етику” написао само на основу интуиције.
Описујете Спинозу и као филозофа жеље?
Да, он је први који је рекао да наше жеље и емоције управљају нашим животима: не желимо нешто зато што је то за нас добро већ га сматрамо добрим зато што га желимо. По њему, жеља је смисао човека, али не свака. Само из добрих жеља произлази радост, лоше жеље неминовно воде у тугу. А како да разликујемо добре од лоших? То може једино наш разум, не може ни бес, ни страх, ни завист, ни љутња. И морамо почети говорити истину о ономе што желимо а не што желе други, повремено и упитати себе да ли водимо живот какав желимо, да ли жалимо због нечега, ко уопште желимо да будемо... Наше унутра и наше споља су нераскидиво повезани, зато наше унутра и може да мења наше споља, нашу стварност. Треба се ослободити ропства сопствених тужних емоција које нас чине несрећнима: страхова, илузија, беса, зависти, љубоморе, те наше спутане енергије која је погубнија од ропства било ког тиранина. Треба је претворити у снагу деловања, у оно креативно у нама. То је слобода. Јер због тужних страсти се воде ратови, оне изазивају болест, немоћ, депресију.