Uručivanje humanitarne pomoći Udruženja "Krokodil" u Harkovu: Vladimir Arsenijević
9. 6. 2022. / 7.58
Početkom rata u Ukrajini BBC je javio da se u Harkovu naglo povećava broj prevremeno rođene dece. "Harkov ima Perinatalni centar ali u njemu nije bilo dovoljno mesta. Od našeg prijatelja Andreja Ljubke, ukrajinskog pisca i prevodioca sa srpskog jezika, čuli smo da je Centar granatiran, da su ljudi nosili bebe u inkubatorima u skloništa i da je im je neophodna pomoć. I, tako je sve ovo počelo“, kaže Arsenijević.
Prvo su se obratili Beogradskom institutu za neonatologiji, a oni su im velikodušno otvorili vrata svog magacina i donirali tri rashodovana respiratora. Trebalo ih je naravno prvo servisirati, a zatim su se naređale još neke banalne prepreke, dok su oni mogli samo da gledaju i čitaju kako u Ukrajini ginesve više ljudi.
Servisiranje respiratora i put "su koštali katastrofalno mnogo“ pa je "Krokodil“ pozvao ljude za pomoć. "Moram da kažem da su se najviše odazvali naši iz inostranstva. To je tužna činjenica, ali i priča o ovdašnjem nedostatku empatije“ smatra Arsenijević i dodaje da su im na kraju pomogli i Srpski filantropski forum i Fondacija "B92“.
Srpski graničari su ih propustili bez reči, mađarski su se interesovali koliko košta roba koju nose, a na ukrajinskoj granici su čekali sedam sati dok nisu dobili "amin“ iz Kijeva. Objašnjeno im je da je "procedura posebno stroga za državljane Srbije, zato što najveći broj njih dolazi da se bori na strani ruskih separatista“.
Srećna okolnost je bila, kaže Arsenijević, što se ukrajinski pisac Andrij Ljubka nalazi u Užgorodu, mestu blizu mađarsko-ukrajinske granice koje je postalo centar za distributivnu humanitarnu pomoć.
Ukrajinizacija ukrajinskog društva
O poređenju onoga što se događa Ukrajinacima sa našim iskustvom jugoslevenskog rata Arsenijević kaže da "to nije isto iskustvo“: "Mi smo imali bratoubilački rat u kome je vaš ubica mogao da bude vaš komšija. Čak i tamo gde nije bilo ratnih dejstava, bio je lom u društvenim odnosima, generacijski lom: deca su bila na Terazijama a roditelji na Ušću. Mi smo jedni drugima bili najgori neprijatelji. Ukrajinci jedni drugima nisu neprijatelji, naprotiv. Iz ove tragedije proizašla je izrazita kohezija u društvu. Sve trzavice i neslaganja su sklonjeni u stranu jer postoji spoljni neprijatelj. Stvorena je svest da su izloženi agresiji neprijatelja koji im uništava ljude i infrastrukturu, svest koja im budi osećaj da treba zaštiti ono što je svoje. Ja mislim da je to patriotizam.“
Tu ratom izazvanu koheziju Arsenijević naziva "ukrajinizacijom ukrajinskog društva“ koje je bilo etnički podeljeno. "Zato se sad stiče utisak da su Ukrajinci u miru sami sa sobom iako trpe i agresiju i tragediju.“
Zbog ruskog jezika koji je većinski u Ukrajini postojala je naklonost prema Rusiji. Međutim, "Putin je ovim ratom pucao sebi u obe noge. Sad većina Ukrajinaca bez obzira na etničko poreklo ne želi da živi ni u Rusiji a ni sa Rusijom.“
Potreba za herojstvom
U svemu tome, prirodno, javila se i potreba ljudi za herojskim ponašanjem.
"Oni su pohrlili da se prijave u vojsku da bi branili zemlju. Na putevima su na svakih nekoliko kilometara kontrolni vojni punktovi. U njima su klasični rezervisti, civili u uniformama, to nije obučena vojska, već ljudi sa velikom željom da odbrane ono što doživljavaju kao svoje.“
Arsenijević navodi da su Ljubku pitali kakav mir je moguć, i da je on odgovorio "nas mir ne interesuje, nas interesuje pobeda“.
To je suštinsko raspoloženje Ukrajinaca, smatra Arsenijević. "Oni smatraju da nemaju razloga da diskutuju o sukobu sa Rusijom zato što s njihove strane nikakav sukob ne postoji. Oni nisu ugrozili ni jedan milimetar ruske teritorije, a Rusi jesu. Postoji samo ruska agresija.“
Sirene i detonacije
Da li je osim sirena za vazdušnu opasnost koje su ih probudile u Žitomiru, bilo direktne opasnosti? Arsenijević odgovara negativno.
"Kako smo iz zapadne prešli u istočnu Ukrajinu, kako smo počeli da se približavamo Kijevu nailazili smo na sve više i više tragova razaranja. Ono što smo zatekli u Borodjanki a potom i u Buči nadilazi granice ljudskog razumevanja i podseća na Vukovar. Tamo više ne stoji kamen na kamenu.“
Istorijski centar Harkova je takođe stradao, navodi Arsenijević.
"Međutim, u centru grada život se odvija manje-više normalno, ali uz zvuk sirena i detonacije. Imate osećaj da dok vi u centru pijete kafu, malo dalje od vas neko preživljava pakao. Setio sam se prvog teksta iz Sarajeva Miše Vasića koji je poslao Vremenu i da sam se čudio kako to Sarajlije čim prestane granatiranje izađu u kafiće. Ispostavilo se da su se 1999. tokom NATO bombardovanja isto tako ponašali i Beograđani. Svi mi želimo da zadržimo svoje male, obične, svakodnevne rituale. Jer veoma je važno popiti kafu kakve god da su okolnosti. Zato u Harkovu možete videti čoveka koji džogira, neki par šeta psa, devojke se kikoću dok gledaju u mobilni, a iza njih – zvuk sirena i detonacije.“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com