Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Дијабетес је свакодневица за милионе људи у свету

Као студент економије не могу да не приметим сличност између инвестирања на берзи и дијабетеса. Легендарни банкар Џон Пијерпонт Морган на питање новинара „Шта ће се догодити са ценама на берзи”, одговарао је реченицом „Оне ће флуктуисати.” Исти одговор може дати свака особа која живи са дијабетесом јер једина сигурност јесте да ће глукоза „флуктуисати”.

Као полупрофесионални бициклиста могу да кажем да су флуктуације свакодневица. Понекад идемо брже, понекад спорије, када се попнемо на брдо морамо се са њега и спустити. Ово можда звучи захтевно – што и јесте – јер је менаџмент дијабетеса посао са 24-часовним радним временом. Али флуктуације са собом носе одређене предности. Другим речима, оне нам дозвољавају да грешимо. Менаџмент дијабетеса је као индивидуални хронометар на бициклистичкој трци „Тур де Франс”, па минимална и максимална брзина нису кључне – већ је то просечна. То значи да свако има право на грешку, право да на тренутак предахне, а затим настави у снажном темпу који ће га довести до циља.

Још важнији фактор који доприноси добром резултату јесте тим. Тим „Ново Нордиск” је први и једини професионални бициклистички тим на свету састављен од возача који живе са дијабетесом тип 1, чији сам и ја део. Мисија тима да „инспирише, едукује, оснажи” људе који живе са дијабетесом, колико је племенита, толико је и практична. Са сваког кампа за таленте са овим тимом вратио сам се дубоко инспирисан причама оснивача тима, Фила Ситерленда, о почецима тима, и како тренутно покушава да помогне деци у Африци која живе са дијабетесом. Сваки пут сам научио нешто ново, неки ситан детаљ који доноси диспропорционалан бенефит у регулацији дијабетеса, познат само лекарима и тренерима који проведу преко сто дана на тркама. И оснажен схватањем да сви људи које сам упознао, од професионалног тима, бивших возача који сада раде као тренери, до свих нас из програма за таленте, имамо сличне свакодневице, сусрећемо се са сличним проблемима, али ништа нас не може спречити да радимо оно што много волимо – возимо бицикле. Највећи допринос тима је заправо то што нас спаја, и мислим да сви из програма за таленте дугујемо огромну захвалност Филу, свим запосленима у тиму, и „Ново Нордиску”, на томе што су нас позвали да постанемо део њихове велике породице.

Што се тиче проблема са којима се суочавају људи који живе са дијабетесом у Србији, они се могу сврстати у две главне категорије: недостатак емпатичних и ажурних лекара и недостатак неопходне „опреме” за контролу дијабетеса.

Моје лично искуство везано за прву категорију је апсурд за какав би Самјуел Бекет дао све да је могао да га напише. Тешко је замислити, али једна докторка је одбила да ми препише нову, изузетно унапређену генерацију инсулина јер сам имао „добре резултате”. Наравно, када је дотична докторка полагала Хипократову заклетву, она се заклела да ће штитити државни буџет, тако што ће пацијенте ускратити свог научног прогреса који је фармацеутска индустрија постигла, у нади да нам пружи угодније и дуже животе.

На једној емисији на телевизији, друга докторка је описала дијабетес као „пошаст”. Иронично је то што та докторка, која промовише превентиву у свом дому здравља, има дијабетес типа 2. Таква стигматизација не помаже, јер дијабетес није пошаст, није ни болест (ван стручне литературе), дијабетес је свакодневица са којом живе милиони људи широм света.

Други недостатак је математички једноставан. Људи у Србији немају довољно иглица, трачица и остале потребне опреме за живот са дијабетесом. У земљама одакле долазе возачи из тима „Ново Нордиск”, „сензори” који омогућавају константно, 24/7, мерење глукозе су норма. Чак су обезбеђени и људима у региону, док су у Србији они луксуз. Количина трачица која се добија од фонда, омогућава просечно само три мерења глукозе дневно. То значи да само три пута можете измерити глукозу сваког дана. С друге стране, када носим сензор, измерим глукозу у просеку 55 пута на дан. То је скоро двадесет пута више информација које вам омогућавају да контролишете дијабетес неизмерно пута боље. У суштини то је експеримент Шродингерове мачке у стварном животу. Ако не знате тренутни ниво глукозе (да ли је мачка жива у кутији или не), ни најнапреднији инсулин вам не може помоћи да постигнете боље резултате.

Свако се суочи са неким здравственим изазовом. Оно што дијабетес пружа је прилика да свако изабере да ли ће се посветити и контролисати га или не. То је шанса за коју би многи људи дали све да је имају. Као на берзи, у бициклизму, или у животу генерално смо некада у успону, некада у спусту. Али оно што је сигурно, линија ће наставити да се креће, и докле год се креће, ми ћемо имати нову шансу.

Богдан Бузаџић,
студент економије са дијабетесом