Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Добри и лоши полицајци на Косову

Нема сумње да Срби на КиМ живе у сталном егзистенцијалном страху и да њихова свакодневица од како мир и ред спроводе тзв.. косовске безбедносне снаге на северу није нормална. Без обзира на то да ли су подвргнути нападима и малтретирању од стране „цивила” или акцијама полиције, они су стално под стресом и тензијом која их чини подложним различитим врстама манипулација и реакцијама које следе након што кап прелије чашу. Тиме се, ипак, не може објаснити чињеница да се баш у тренутку када је Курти био у политичком нокдауну окупила група од тридесетак српских „бранилаца” коју је на делу затекло и опколило пар стотина косовских полицајаца. Размена ватре која је потом уследила однела је више живота него што је тог дана погинуло људи у рату у Украјини. Све то је вратило у живот Албина Куртија и истовремено добрано оштетило филигрански политичко ткање који је последњих месеци везао Александар Вучић.

Поставља се питање ко је имао мотив да до крвопролића дође? Пре свих, свакако Курти чија је политика свршеног чина била пред сломом, а он сам под снажним притиском европских и америчких преговарача. Мало је, међутим, вероватно да је он сам имао снаге да изведе овакву акцију.

Зато, треба имати у виду да су и ти преговарачи ‒ посебно Ескобар и Шоле, последњих месеци били под снажним притисцима креатора балканске политике из деведесетих. Они су их критиковали за наводно попустљив став према Београду. Њихови противници који су у великој мери допринели пожару који је деведесетих захватио Балкан, немају политичке инструменте, политички истакнуте појединце, али су, без сваке сумње, задржали значајан утицај у дубинама америчке државе и стално се трудили да „освесте” председника Бајдена. У својим све чешћим јавним наступима они су позивали на промену америчке политике према Београду, али због неутемељености својих спекулација нису имали већи утицај. Сада су им последњи догађаји дали муницију којом ће засипати не само Београд већ пре свега своје противнике у кулоарима Беле куће и бриселским салонима. То ће дакле, бити удар на политику која је Куртија означила као главни проблем и препреку за стабилизацију овог региона проналажењем политичких решења, уз истовремено јачање пријатељских веза Вашингтона и Београда.

Зато је друго питање о коме се мора размишљати у потрази за мотивима овога што се догодило ‒ коме сметају добри односи Вашингтона и Београда.

Наравно дежурни кривци у том смислу увек су Руси. Отуда и спекулације о учешћу Вагнера у овој операцији. Но, то не само да није потврђено, него незаинтересовано, па чак и колаборативно понашање припадника Кфора аболира Москву, која посматра шта се дешава и лагано шири руке за братски загрљај у који би могао упасти Београд.

Нема сумње да су и усијане српске главе којима мир није најважнија ствар на свету, такође, непријатељи бољих односа Београда и Вашингтона. Они, међутим, као ни Курти немају снаге да организују овакав инцидент и највише за шта би могли бити сумњичени јесте лаковерност којом су дозволили да буду инструментализовани у великим политичким играма.

О западним заговорницима политике деведесетих, који верују да је само потпуно сведена и уништена Србија гарант мира на Балкану, већ је било речи. Њима би се сада, међутим, могли придружити и они којима, у светлу све вероватнијег неуспеха украјинске контраофанзиве, треба нека победа над Русима, па макар то били и замишљени „мали” Руси.

Но, на све то Србија не може, или може веома мало утицати. Питање је на шта може.

Одговор тешко могу дати посматрачи и аналитичари текућих збивања. Ипак, могуће је указати на нека питања о којима би политичари који доносе одлуке морали да имају што прецизније информације.

Прво питање ко је Србе покренуо на акцију у Бањској. Јасно је да у локалном становништву увек има својеглаваца које воде емоције пре него разум, као када је било речи о уклањању барикада. Али овде није реч о томе. Неко је, нема сумње, деловао за свој грош.

Друго питање је да ли је могуће очувати крхко поверење са бриселским и вашингтонским преговарачима. Односно да ли ће они добити нове инструкције и напустити досадашњу политику, или никакве политике заправо и нема већ се само смењују добар и лош полицајац.

Треће питање је да ли је могуће очувати и ојачати поверење српског државног руководства међу локалним становништво на КиМ и како то урадити.

Четврто питање које би биле ненамераване и неочекиване последице потенцијалног војног ангажовања у заштити Срба на КиМ, а колики потенцијални бенефити.

Наравно, ово нису сва питања, а чак и она подразумевају мноштво потпитања. Никада се, најзад, не може бити потпуно сигуран не само у тачност одговора већ ни у могућност да ће се до исправних одговора доћи.

Ипак, на последње питање је релативно лако одговорити. Мали су, наиме, изгледи да би неки ефективнији војни одговор Србије могао да увесели било кога осим оних који би на бојном пољу да победе (бар „мале”) Русе. Штета би несумњиво била огромна по Србију, али не треба сметнути с ума да је НАТО данас мање хомоген него 1999. године. Једно је ипак сигурно, таква опција је ствар само крајње нужде и свакако би је ваљало избећи.

Вероватно је најтеже питање које изискује процену поверења у условима када су Срби на КиМ под утицајем не само Куртијевог притиска него и различитих манипулација, повремене малодушности… Ипак, њихово поверење у политичко руководство Србије нема алтернативу. Слично је то као поверење у селектора кошаркашке или неке друге репрезентације. Оно расте када тим добија и све иде глатко, али је много важније и неопходније управо када кола иду низбрдо. Већина људи, срећом, зна да је живот пун успона и падова и да без поверења и стрпљења мало шта може да се постигне.

Искусним политичарима је лако да уоче промене у курсу политике великих сила и то је можда најлакше питање. Посебно што ће веома брзо постати јасно да ли ће догађаји у Бањској променити однос преговарача према Београду и Приштини. Лакмус ће бити став према хитности формирања ЗСО и повлачењу косовских безбедносних снага са севера КиМ као главног извора свих тензија и инцидената.

За разлику од тога биће можда теже него што на први поглед изгледа пронаћи кртицу у сопственим редовима. Управо зато то питање је и јесте прво и тражи недвосмислен и потпуно тачан одговор.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa