Serbia

ISTORIJSKA EKSKLUZIVA Tajna skrivenog pisma američkog agenta Đorđa Radina koje je zauvek promenilo Jugoslaviju

Do smrti je Hamilton Fiš Armstrong, bliski prijatelj kralja Aleksandra, kneza Pavla i vladike Nikolaja Velimirovića, skrivao pismo koje mu je 23. ili 24. marta 1941. uputio Đorđe Radin, prijatelj generala Dušana Simovića i američki agent. Ono je, izgleda slučajno, ostalo u arhivi koju je predala njegova supruga Krista Armstrong, a sadržaj tog pisma otkriva neke do sada nepoznate, ali veoma važne informacije o državnom udaru i ulogama pojedinih pripadnika britanskih i američkih obaveštajnih službi.

Detalji povezani sa političkom situacijom u Jugoslaviji od 1939. do 1941, okolnosti pristupanja Trojnom paktu, priprema i učesnici zavere koja je dovela do vojnog udara 27. marta, umešanost stranih sila, posledice za Jugoslaviju, Nemačku, Veliku Britaniju i Sovjetski Savez - čak i osam decenija posle državnog udara, ostali su savremena tema, čije proučavanje, i njen celokupni polemički potencijal koji oštro deli pristalice i kritičare, još nisu iscrpljeni. Tokom celog posleratnog perioda, ovo pitanje okupiralo je jugoslovenske, međunarodne i emigrantske krugove, a danas se iz njega izvlače savremene analogije o srpskoj politici u poslednjih 30 godina, od 1991, 1999, pa i danas.

U tim raspravama ponekada se gubi iz vida da nije tadašnja Jugoslavija bila ta koja je nasrnula na bilo koju zemlju, nego da je nacistička Nemačka brutalno bombardovala Beograd, napala i raskomadala Jugoslaviju i nametnula građanski rat u više formi, a da to nisu posledice 27. marta samog po sebi.

U ovom tekstu u prilici smo da prvi put predstavimo dokumente i ličnosti sa američke strane koje su imale veoma važnu ulogu u događajima s početka 1941. a čija uloga je ostala delimično nepoznata i nerasvetljena u našoj javnosti.

Beograd kao prioritet Amerike

Posle pada Francuske u jesen 1940. gotovo cela Evropa bila je pod nemačkom kontrolom, a samo je situacija na jugoistoku Evrope bila neizvesna. Balkanske države pokušale su brojnim manevrima da očuvaju svoju nezavisnost i suverenitet, prilagođavajući se novim realnostima nemačke snage i zapadne slabosti.

U isto vreme, SAD su počele da napuštaju svoju dvadesetogodišnju politiku izolacije i minimalnu brigu za evropska pitanja. Pojavljivanje SAD kao aktivne svetske sile i rastuća kriza na Balkanu spojili su se u godinama pred Perl Harbor. Za kratko vreme 1940. i 1941. događaji na Balkanu bili su na vrhuncu liste američkih prioriteta. Kao rezultat američke umešanosti, SAD su preko Balkana zakoračile na evropsku, a time i na svetsku scenu. Jugoslavija je bila "lepak" pomoću kog su SAD čvrsto stale uz Veliku Britaniju i politika koja je slomila američki izolacionizam.

Vrlo transparentno: Američka zastava na palati Albanija u Beogradu, 27. marta 1941, tokom protesta kojim je praktično poništen dva dana ranije potpisani sporazum o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu Foto: Wikipedia
Vrlo transparentno: Američka zastava na palati Albanija u Beogradu, 27. marta 1941, tokom protesta kojim je praktično poništen dva dana ranije potpisani sporazum o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu

Zbog toga, i američkom predsedniku Frenklinu Ruzveltu Beograd je postao važan centar na svetskoj mapi. On je 10. oktobra 1938. potvrdio svom ambasadoru u Beogradu, Arturu Blis Lejnu, da on veoma pažljivo prati događaje na Balkanu.

"Čini mi se da je Beograd sada ključno mesto u evropskoj situaciji, pošto ekspanzija Nemačke može da dođe u sukob sa italijanskim interesima u Jugoslaviji. Jasno je da jugoslovenska vlada mora da vodi opreznu spoljnu politiku koja će maksimalno da naplati domišljatost", napisao je američki predsednik.

Od ogromnog značaja za istoriju bio bi i sadržaj zajedničkog razgovora episkopa Nikolaja Velimirovića, Dušana Simovića i Đorđa Radina u decembru 1940. u Radinovoj kući. Da je tog susreta bilo Radin je priznao autoru knjige SAD i balkanska kriza 1939 -1941, ali nije izneo detalje, a o tom događaju još uvek ne postoje drugi pisani tragovi

Na jednoj strani Trojni pakt, a na drugoj Velika Britanija, potpomognuta Amerikom, pokušavaju da stvore koaliciju džinovskih razmera, od Baltičkog mora do Bosfora, a odatle, preko Balkana, do srca centralne Evrope. SSSR, Turska i Jugoslavija trebalo je da budu jezgro te koalicije koja je, poput ogromnih makaza, trebalo da se pojavi nad Evropom, da se sastavi negde u Mađarskoj, odvoji Nemačku od Rumunije i napadne nemački Rajh u srcu kontinenta.

Jugoslavija je postala poprište nemilosrdne borbe ta dva ogromna plana i u njima nije bilo mesta za prazan ili neutralni prostor, kako su to zamišljali knez Pavle i jugoslovenski političari.

Čerčilova opsednutost Balkanom

Čerčil je bio opsednut Balkanom, tvrdio je komandant britanskih snaga na Bliskom istoku, general Arčibal Vejvel. Zbog višemesečne balkanske misije, ministar spoljnih poslova Entoni Idn seli se u Kairo, koji je od tada postao centar u kome se rešavala sudbina Beograda. Njemu se za Novu godinu pridružuju posebni emisari koji treba da obiđu balkanske zemlje. Prvi je bio američki pukovnik Vilijem "Bil" Donovan.

Maloletni kralj i nova vlada: Nakon vojnog puča, zaverenici su vlast predali 17-godišnjem kralju Petru Drugom Karađorđeviću i osnovali Vladu, na čijem čelu je bio general Dušan Simović. Sve ostalo je istorija… Foto: Wikipedia
Maloletni kralj i nova vlada: Nakon vojnog puča, zaverenici su vlast predali 17-godišnjem kralju Petru Drugom Karađorđeviću i osnovali Vladu, na čijem čelu je bio general Dušan Simović. Sve ostalo je istorija…

Budući prvi šef i osnivač OSS, preteče CIA, Donovan je bio američki heroj Prvog svetskog rata, komandant ekspedicionog korpusa koji se iskrcao u Rusiji i pokušao da zaustavi boljševike. Još važnije, on je lični i bliski Ruzveltov prijatelj kao i većine vodećih ljudi u njegovoj administraciji. Njegovo putovanje od 45.000 kilometara bila je posebno važna, zajednička američko-britanska akcija koju je vodila Britanska kancelarija za bezbednosnu koordinaciju pod rukovodstvom Vilijema Stivensona, zvanog "Interpid", smeštena u Rokfelerovom centru u Njujorku.

Na zatvorenim sastancima sa liderima Bugarske, Jugoslavije, Turske, Španije i na Bliskom istoku, on je prenosio svima istu poruku: Frenklin Ruzvelt neće dopustiti da Velika Britanija izgubi rat. U Donovana je Čerčil imao bezgranično poverenje, pa ga je britanskim komandantima najavio kao "najvažnijeg emisara kojeg ćete sresti na ovom ili nekom drugom svetu".

Mladi doktorand Peter Lejn, koji je želeo da proveri tvrdnje da je Đorđe Radin bio „američki agent u Jugoslaviji koji je delovao u ime Harija Hopkinsa“, glavnog savetnika američkog predsednika Ruzvelta, zamolio je u novembru 1970. glavnog urednika Forin afersa za kopiju pisma koje je napisano „23. ili 24. marta“, ali je nikad nije dobio

Njemu je vrata u Beogradu kod kneza Pavla trebalo da otvori posebna ličnost od kneževog najvećeg poverenja, koja nikada do sada nije pomenuta u vezi sa 27. martom. To je bio Henri Čenon – "Čips". Čenon je Amerikanac, naturalizovani Britanac, koji je napravio društvenu i političku karijeru u Britaniji, ali ga je pratila kontroverzna reputacija, budući da je skandalizovao Britaniju svojim neprikrivenim homoseksualnim i biseksualnim aferama koje su dovele do razvoda i pratećih senzacija u londonskim salonima. I pored svega, zadržao je određeni visok status i bio do kraja života član Gornjeg doma britanskog Parlamenta.

Crno na belo: Faksimil telegrama, koji je 29. marta, dva dana nakon vojnog puča, Hamilton Fiš Armstrong poslao vladiki Nikolaju Velimiroviću Foto: Dragan Bisenić / Wikipedia
Crno na belo: Faksimil telegrama, koji je 29. marta, dva dana nakon vojnog puča, Hamilton Fiš Armstrong poslao vladiki Nikolaju Velimiroviću

U britanskim enciklopedijama i magazinima spekuliše se i dalje kakav je odnos postojao između Čipsa i kneza Pavla. Nil Balfur je Pavlovu privrženost Čenonu ocenjivao kao "najdublju" i "najtrajniju", dodajući da je taj odnos bio "ekscentričan". Čenon je svom sinu, koji je rođen 1935. dao ime Paul (Pavle) u čast najbližeg prijatelja, koga je 1934. opisao kao "osobu koju je najviše voleo".

Priprema terena: U pismu američkom prijatelju, Radin za Simovića navodi da „oseća i misli isto što i srpski seljaci“, a da „o pravima ljudi govori isto što i predsednik Ruzvelt“ Foto: Dragan Bisenić / Privatna arhiva
Priprema terena: U pismu američkom prijatelju, Radin za Simovića navodi da „oseća i misli isto što i srpski seljaci“, a da „o pravima ljudi govori isto što i predsednik Ruzvelt“

U knjizi Lord of Hosts: The life of Sir Henry "Chips" Channon, Ričard Karenjo navodi da su knez Pavle i Čenon bili nerazdvojni još u studentskim danima. Karenjo otvoreno piše da odnos Čenona i kneza Pavla, kao i odnos Čenona i vojvode od Kenta nije bio samo platonski. "Dok je Čips uživao u seksualnim čarima vojvode od Kenta i kneza Pavla, Pavlova žena, kneginja Olga, bila je sestra vojvotkinje od Kenta. Bila je to čisto porodična stvar", navodi Karenjo.

Kralj spletki najavio "Divljeg Bila" knezu Pavlu

"Čips" Čenon u to vreme bio je u samom centru londonskih peripetija i spletki. Bio je upućen u tajnu aferu između američke raspuštenice Valis Simpson i budućeg kralja Edvarda VIII, a na londonskim večerama s njima bili su Pavle i kneginja Olga.

Čenon je boravio u Belom dvoru kao Pavlov gost od 12. do. 19. januara, kada kneževim avionom leti u Atinu. Tokom svog boravka najavio je dolazak američkog izaslanika, pukovnika Vilijema "Divljeg Bila" Donovana i objasnio njegovu misiju.

"U kriznom svetu, s pretećim ratom ne bi bilo mudro, rekao je regent, skoro nemoguće da se vlast preda momku od 17 godina. Ja sam se složio i pokušao da ubedim regenta da ostane", piše Henri "Čips" Čenon u dnevniku, koji je objavljen 63 godine nakon njegove smrti, čime je potvrdio spekulacije da Pavle nije nameravao da preda tron Petru

U svojoj skraćenoj verziji dnevnika navodi da je 16. januara ručao sa britanskim poslanikom Ronaldom Kembelom koji ga je "pitao stotine pitanja" o regentovim namerama sledećeg septembra, kada je trebalo da Petar stupi na presto pošto bi postao punoletan.

"U kriznom svetu, s pretećim ratom ne bi bilo mudro, rekao je regent, skoro nemoguće da se vlast preda momku od 17 godina. Ja sam se složio i pokušao da ubedim regenta da ostane", naveo je Čenon, čime je potvrdio raširene spekulacije da Pavle nije nameravao da preda tron Petru.

Slika govori više od reči: U kakvim su odnosima bili glavni urednik Forin afersa i Nikolaj Velimirović svedoči i to što je u svojoj radnoj sobi Armstrong držao vladikinu fotografiju Foto: Wikipedia
Slika govori više od reči: U kakvim su odnosima bili glavni urednik Forin afersa i Nikolaj Velimirović svedoči i to što je u svojoj radnoj sobi Armstrong držao vladikinu fotografiju

Donovan je stigao u Beograd 22. januara i smestio se u rezidenciji ambasadora Lejna. Sreo se sa svim vodećim ljudima Jugoslavije, ali za njega posebno važan bio je sastanak sa komandantom Ratnog vazduhoplovstva, generalom Dušanom Simovićem u Zemunu. Čerčil je Komandu vazduhoplovstva opisao kao "tajni centar opozicije nemačkom uticaju na Balkanu i protiv sadašnje jugoslovenske vlade".

Može se reći da su Donovan i Simović tada sklopili svoj pakt. Donovan je obećao da će Amerika ući u rat, uz pomoć svojih saveznika poraziti Osovinu i nemilosrdno se odnositi prema onima koji su prešli na Hitlerovu stranu.

"Naš narod nikada neće izneveriti svoje prijatelje i saveznike iz prošlog rata", obećao je Simović.

Dražin prijatelj u pratnji Donovana

Donovana je pratio američki vojni ataše Pol Fortije, koji je bio važna karika podrške državnom udaru sa američke strane. On u svom izveštaju sa sastanka nije ni na koji način dao naznake puča, niti postojanja takvih grupa, ali je kasnije napisao da je Donovan pre razgovora sa Simovićem bio upoznat s postojanjem takve grupe i da je Simović bio njen "nominalni šef".

Poreklom iz Nju Orleansa, bio je specijalista za francusku armiju. Tridesetih godina učio je, a zatim predavao na elitnoj Ratnoj školi u Parizu. Mnogi jugoslovenski komandanti bili su njegovi školski drugovi i studenti. Njegov bliski prijatelj iz tih dana bio je Draža Mihailović. Fortije je bio u krajnje bliskim odnosima s ključnim oficirima sa antinemačkim stavom. Imao je pristup dosijeu jugoslovenskog Generalštaba o nemačkoj armiji, što je pomoglo da Beograd bude ključni obaveštajni centar o nacističkim namerama.

Za američkog pukovnika Vilijema "Bila" Donovana posebno je bio važan sastanak sa komandantom Ratnog vazduhoplovstva, generalom Dušanom Simovićem u Zemunu, jer su tada sklopili svoj pakt. Čerčil je tu komandu opisao kao "tajni centar opozicije nemačkom uticaju na Balkanu i protiv sadašnje jugoslovenske vlade"

Potpuno upoznat sa zaverom protiv kneza Pavla, on se samo pitao da li će njegovi vojnički prijatelji imati smelosti da ga izvedu. Smatrao je da jugoslovenska vojska može da se odupre nemačkom napadu najviše 10 dana, ali je nastavljao da ih ohrabruje za borbu. Kada je upoznao Dražu Mihailovića sa ovim teškim činjenicama, on mu je odgovorio:

"Kada Srbi treba da odluče između ispravnog i pogrešnog, oni biraju ispravno".

Čudne veze: Henri "Čips" Čenon bio je prilično kontroverzna ličnost, skandalizovao je Britaniju homoseksualnim i biseksualnim aferama, ali je do kraja života bio član Gornjeg doma Parlamenta. Sina je nazvao po "osobi koju je najviše voleo", knezu Pavlu Foto: Wikipedia
Čudne veze: Henri "Čips" Čenon bio je prilično kontroverzna ličnost, skandalizovao je Britaniju homoseksualnim i biseksualnim aferama, ali je do kraja života bio član Gornjeg doma Parlamenta. Sina je nazvao po "osobi koju je najviše voleo", knezu Pavlu

Fortije je opisao generala Simovića kao čoveka s "kvalitetima prirodnog vođe i ... snažnim proameričkim stavom".

Brojni su istoričari koji tvrde da je Donovan uticao na Simovićevu odluku da svoje neslaganje s Pavlovom politikom pretvori u državni udar. To su Harford Hejd, hroničar Britanske kancelarije za obaveštajnu saradnju Čarls Hauard Elis, Donovanovi biografi Kori Ford i Entoni Kejv Braun. Svi su nedvosmisleno napisali da je Simovićeva odluka da se krene protiv princa Pavla direktna posledica Donovanovih ličnih uveravanja da će Amerika ući u rat.

Simović postaje vođa puča

Kako je došlo do toga da Simović postane vođa puča i na koji način je bio povezan sa Amerikancima? Prema navodima samog Simovića, on je svoju načelnu saglasnost da se nađe na čelu jugoslovenske vlade dao još 1938. tokom svojih čestih političkih susreta koje je kao načelnik Generalštaba jugoslovenske vojske imao sa prvakom Demokratske stranke, dr Dragomirom Ikonićem. Posle dužeg insistiranja, Simović je pristao da uđe u politiku "u slučaju da se nađe da bi neposrednim učešćem u javno-političkom životu mogao biti od koristi svojoj zemlji i narodu, stavio bih se na raspolaganje i to pod uslovom da se postigne sporazum s Hrvatima".

Špijun lak na obećanjima: Pukovnik Vilijem "Divlji Bil" Donovan, koji je kasnije postao prvi šef i osnivač OSS, preteče CIA, u Beogradu je obećao generalu Simoviću da će SAD ući u rat na strani Srbije, što je bilo presudno da on krene na princa Pavla Foto: Wikipedia
Špijun lak na obećanjima: Pukovnik Vilijem "Divlji Bil" Donovan, koji je kasnije postao prvi šef i osnivač OSS, preteče CIA, u Beogradu je obećao generalu Simoviću da će SAD ući u rat na strani Srbije, što je bilo presudno da on krene na princa Pavla

Prve oblikovane ideje o državnom udaru stigle su do britanskog poslanika Kembela sredinom jula 1940. o čemu je izvestio Forin ofis. Lord Halifaks smatrao je da bi bilo preuranjeno podsticati taj pokret, ali da bi kasnije "vladi Njegovog Veličanstva mogao biti od prvorazredne važnosti". Hju Dalton je, kao ministar odgovoran za SOE, zabeležio:

"Ne možemo sebi dopustiti da zanemarimo bilo kakvu - pa i najneznatniju - šansu da poboljšamo naše izglede na pobedu u dogledno vreme".

Ako se može suditi po izveštaju Džulijana Emerija, začetnik plana bio je srpski političar i bivši poslanik u Tirani, pripadnik Crne ruke, Jovan Đonović, a uz njega Milan Gavrilović, Miloš Tupanjanin, iz srpske Zemljoradničke stranke i Ilija Trifunović Birčanin, vođa Narodne odbrane koja se svom snagom borila protiv "pete kolone".

Američki vojni ataše Pol Fortije, koji je odranije znao mnoge jugoslovenske oficire, bio je potpuno upoznat sa zaverom protiv kneza Pavla i samo se pitao da li će njegovi prijatelji imati smelosti da to izvedu. Smatrao je da jugoslovenska vojska može da se odupre nemačkom napadu najviše 10 dana, ali je nastavljao da ih ohrabruje za borbu

U pokušajima da se Jugoslavija priključi britansko-američkoj alijansi razmatrane su sve mere, pa i najdrastičnije: Aleksandar Kadogan je predlagao da se podigne albanski separatistički ustanak, a u Beogradu su se pojavile mape Velike Albanije, o čemu je izveštavao Sajrus Sulcberger u "Njujork tajmsu", dok je američki ambasador prikupljao izveštaje o snazi komunista i šansama da se oni pojave kao borbeni oslonac savezničke politike.

"Ako bi se danas u Srbiji održali slobodni izbori, komunisti bi pobedili", izvestio je 11. februara 1941. Stejt department.

"Ako Pavle potpiše sporazum sa Hitlerom, kreće državni udar"

Hju Dalton, početkom marta 1941. na sastanku u premijerskoj rezidenciji u Čekersu predstavio je Čerčilu tajni plan kako će se postupiti s knezom Pavlom.

"U slučaju da knez Pavle potpiše sporazum s Hitlerom, tajni agenti SOE u Beogradu podržaće državni udar. Oni su već bili u kontaktu sa disidentskim višim oficirima Ratnog vazduhoplovstva, a tajnim subvencijama već su 'hranjene' antivladine novine i političari". Dalton je u svom dnevniku naveo da je "Čerčil izrazio svoj najveći prezir prema princu Pavlu" i odobrio sve ove planove.

U svojim memoarima Simović negira da je imao bilo kakve kontakte sa strancima i da su oni na bilo koji način uticali na njegovu odluku da izvrši državni udar. On izričito kaže da su za pripreme državnog udara 27. marta znali samo dr Srđan Budisavljević, dr Dragomir Ikonić, Boža Maksimović, advokat Bora Č. Marković i njegov brat, Miloš. T. Simović. Strani izvori i istoričari, nemački obaveštajci i Nedićeva vlada posebnu važnost daju drugim kontaktima.

Prve oblikovane ideje o državnom udaru u Jugoslaviji stigle su do britanskog poslanika Ronalda Kembela sredinom jula 1940. o čemu je izvestio Forin ofis. Lord Halifaks smatrao je da bi bilo preuranjeno podsticati taj pokret, ali da bi kasnije "vladi Njegovog Veličanstva mogao biti od prvorazredne važnosti"

Izraelski istoričar Sol Fridlander, u knjizi "Prelude to Downfall: Hitler and United States 1939 - 1941." tvrdi da je američko-jugoslovenski advokat Đorđe Radin bio "američki agent u Jugoslaviji u ime Harija Hopkinsa", a Ivo Tasovac navodi da je Radin bio osoba koja je preporučila Simovića Donovanu i da je, nakon odlaska iz Beograda, Donovan "imenovao Radina da bude veza između njega i Simovića". Nikola Milovanović u knjizi "Pukotine kraljevstva", koju je pisao na osnovu materijala Udbe, navodi da je Radin "bio lični Ruzveltov prijatelj" i da je "bitno uticao na svog prijatelja Simovića na prevrat". Profesor Mirko Kosić je tvrdio da mu je Simović rekao kako mu je Donovan u Ruzveltovo ime obećao "beskompromisno uništenje nemačkog nacizma, čak i po cenu rata" i "stvorio stalni kontakt s njim preko advokata Đorđa Radina".

Tanasije Dinić je Komisiji za istraživanje odgovornosti za stupanje Jugoslavije u rat, koja je delovala od uspostavljanja nemačke uprave u Beogradu, rekao da su oktobra 1940. novinari "Njujork tajmsa" Rajbrok i Sulcberger, "preko Ruzveltovog emisara koji je došao iz Amerike i nastanio se u Beogradu, advokata Đorđa Radina, kao i preko poznatog agenta Intelidžens servisa Mapelbeka, uspostavili prvi kontakt sa histerično-ambicioznim i potkupljivim generalom Simovićem". Oni su na sastanku u Radinovoj kući u novembru 1940. skovali plan za puč, o čemu je Lejn obavestio Ruzvelta i nakon čega je usledila Donovanova poseta.

Istorijska ekskluziva Foto: Wikipedia
Istorijska ekskluziva

Glavni urednik provladinog dnevnog lista "Vreme" i jedna od ključnih ličnosti koja je učestvovala u pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, dr Danilo Gregorić, u svojoj knjizi "Smrt Jugoslavije" iz 1942. objavio je da su se Radin i Simović sreli na Planici, nakon što je Simović smenjen sa mesta načelnika Generalštaba i prebačen za komandanta vazduhoplovstva.

"Događaji koji su došli posle dugih razgovora ovih usamljenih šetača po snežnim putevima ili u niskim, drvetom obloženim prostorijama sportskog hotela u Planici, pokazali su da su Amerika i Britanija našle svog čoveka koji je imao da sprovede njihove planove na Balkanu, a Simović tom prilikom uspostavio je konačno onu vezu spolja koja je bila potrebna da sprovede svoje planove iznutra", zabeležio je Gregorić.

Prema navodima Ive Tasovca, Simović nije razmišljao o vojnom udaru sve do susreta sa Donovanom.

Ko je bio Đorđe Radin?

Đorđe Radin je Srbin rođen u rumunskom gradu Sveti Nikola. Diplomirao je pravo na Kolumbija univerzitetu 1925. i počeo svoju pravničku karijeru u advokatskoj kancelariji "Hornblauer, Miler i Garison" (Hornblower, Muller & Garrison). Zajedno sa značajnim američkim istoričarem "Čarlsom Berdom" napisao je knjigu "The Balkan pivot: Yugoslavia", koja je objavljena u Njujorku 1929. Radin je prvi put 1926. došao u Beograd iz SAD. U međuvremenu se oženio kćerkom sudije Hadži Popovića koji je nekada bio vlasnik čitavog jednog dela Beograda, nazvanog po njemu Hadži Popovac. Često je putovao u Ameriku.

Istorijska ekskluziva Foto: Wikipedia
Istorijska ekskluziva

Simović i Radin su živeli u Gledstovnoj ulici (danas Puškinova) i često su se viđali. Izvesno je da je Radinov dom bio mesto na kome su razmenjivali mišljenja vodeće domaće i važne inostrane ličnosti, a da su Radin i Simović intenzivno posećivali jedan drugog.

Pišući svoju knjigu "Sjedinjene Američke Države i balkanska kriza 1939–1941", tada mladi doktorand na Univerzitetu Vašington u Sijetlu, Peter Lejn, obratio se u novembru 1970. pismom glavnom uredniku časopisa "Forin afers", Hamiltonu Fišu Armstrongu.

Objašnjavajući da je tokom istraživanja naišao da je Armstrong bio "veoma zabrinut za sudbinu Jugoslavije, tokom krize 1941", a kao cilj svog istraživanja naveo da želi da opiše koje su sve korake preduzele SAD da odvrate Jugoslaviju da se priključi silama Osovine.

Istorijska ekskluziva Foto: Wikipedia
Istorijska ekskluziva

Lejn je posebno želeo da proveri tvrdnje da je Đorđe Radin bio "američki agent u Jugoslaviji koji je delovao u ime Harija Hopkinsa". Iako se u arhivu tadašnjeg glavnog Ruzveltovog savetnika Harija Hopkinsa nalazila samo jedna referenca o Radinu i ona je bila dovoljno misteriozna. Reč je bila o napomeni da je Radin uputio pismo Armstrongu i nekolicini drugih, istaknutih Amerikanaca o situaciji u Jugoslaviji, a napisano je "23. ili 24. marta". Lejn je zamolio za kopiju tog pisma, ukoliko je Armstrong poseduje. Pri tome je obećao da će sa svakom informacijom i dokumentom "raspolagati na odgovoran način".

Hamilton Fiš Armstrong je jedan od ljudi koji su oblikovali američku spoljnu politiku od kraja Prvog svetskog rata. Bio je 50 godina, od 1922. do 1972. urednik spoljnopolitičkog časopisa američkog establišmenta "Forin afers". Za nas je izuzetno važan jer je sve vreme svog delovanja bio aktivan u Fondu za pomoć Srbiji, u koji se uključio kao student Prinstona 1912. organizujući sa svojim prijateljem, kasnije šefom CIA Alenom Dalsom, takođe aktivnim u ovom fondu, lutriju za pomoć srpskoj vojsci. Ovaj fond se kasnije pretvorio u Američko-jugoslovensko društvo u kojem je Armstrong bio predsednik. Bio je prvi američki vojni izaslanik posle oslobođenja Beograda 1918.

Za svoju nesebičnu pomoć Srbiji dobio je brojna priznanja. Za vreme boravka u Srbiji odlikovan je srpskim Ordenom Crvenog krsta (1918), Ordenom Svetog Save petog reda (1918), da bi onda postao i nosilac Ordena belog orla s mačevima (1919). Kasnije je odlikovan ordenom Svetog Save prvog reda (1926).

Armstrong: Čovek koji je voleo Jugoslaviju

Armstrong je decenijama bio bliski prijatelj jugoslovenskih vladara, kralja Aleksandra i kneza Pavla. Beograd i Jugoslaviju posećivao je svake godine. Posebno je bio blizak s vladikom Nikolajem Velimirovićem čiji je portret držao u svojoj kancelariji kao što se to vidi na fotografiji uz ovaj tekst. Armstrong je kao i Donovan i Alen Dals s kojim je napisao čuvenu knjigu "Mi ili oni", bio među vodećim ličnostima probritanske struje u Americi.

U vreme ovih događaja kao predsednik Grupe za studije rata i mira u Savetu za spoljne odnose od 1937. koje su se pretvorile u Grupu za planiranje mira Stejt departmenta i oblikovale posleratni svet, bio je snažno zainteresovan da se Jugoslavija ne priključi Trojnom paktu. Upravo zbog odlučujuće uloge koju je imao u stvaranju sveta posle Drugog svetskog rata, Savet za spoljne odnose dobio je reputaciju neformalne grupe koja upravlja svetom.

Istorijska ekskluziva Foto: Wikipedia
Istorijska ekskluziva

Armstrong je ubrzo odgovorio, sa žaljenjem što ne može da izađe u susret mladom istraživaču. "Žao mi je što moram da vas obavestim da u pretrazi svojih dokumenata iz marta 1941. nisam našao nikakvu prepisku s Radinom".

Ova prepiska ne bi izlazila iz okvira uobičajene akademske komunikacije da je bila istinita. Armstrong je prećutao Lejnu da je to pismo kao i mnoga druga pre i posle, stiglo do njega, a takođe i da se s Radinom poznaje više decenija, da su u aktivnoj prepisci. Saradnju sa Fiš Armstrongom Radin je počeo u Američko-jugoslovenskom društvu koje je osnovano 1923. Armstrong je bio predsednik Društva, a sekretari su bili rukovodilac američkog Crvenog krsta Džon Kingsberi i Radin.

To pismo Armstrong je imao u svojim papirima, gde je uostalom pronađena cela ova prepiska. Iz samog sadržaja pisma jasno je zašto ga je Armstrong prećutao Lejnu, pošto ono upućuje na sasvim drugačije odnose koje je Radin imao sa američkim zvaničnicima, a prvenstveno na važne informacije koje se odnose na inspiratore i izvođače državnog udara 27. marta. Zbog toga, očigledno je da je sam Armstrong smatrao da bi trebalo da ostanu van dosega javnosti, ali da je, izgleda slučajno, ostalo u arhivi koju je predala njegova supruga Krista Armstrong.

Šta je pisalo u pismu?

Radin u opširnom pismu od 10 gusto kucanih stranica koje je poslao 24. marta 1941. "američkim prijateljima" za političku situaciju u Jugoslaviji kaže da je "bila loša već duže vreme", da već "duže vreme postoji veliko narodno nezadovoljstvo" i da je Srbima "koji su bili naviknuti na liberalnu formu demokratske vlasti bilo teško da žive u diktaturi Aleksandra Karađorđevića čak i vrlo kratak period".

Sada, kada je zemlja suočena s "fatalnim pitanjem da li treba ili ne da se priključi silama Osovine, odlučiće knez Pavle i predstavnici Hrvata i Slovenaca", pošto "srpski narod nije predstavljen u sadašnjem režimu i ne može se izjasniti o ovom najvitalnijem činu u njegovoj skorijoj istoriji".

Istorijska ekskluziva Foto: Wikipedia
Istorijska ekskluziva

Da li će to značiti da je došao čas da Srbi uzmu stvari u svoje ruke - pita se Radin.

Radin zatim poredi kosovsku tradiciju i trenutak u kome se našla Srbija.

"Ako su ultimatumi iz 1389. i 1941. godine vrlo slični, šta će onda sada uraditi srpski narod? Boj na Kosovu vođen je 28. juna 1389. godine i kralj Lazar i većina njegovih vojnika su poginuli. Prema srpskoj tradiciji oni su izgubili živote, ali su spasili duše. Otada Srbi svake godine obeležavaju i slave 28. jun kao dan spasenja: To je naš nacionalni praznik", objašnjava Radin i dodaje da je njegova kćerka rođena 28. juna i da se zbog toga zove Vida.

Opisujući kneza Pavla on kaže da ga lično poznaje i da niko ne sumnja u njegov patriotizam. Ali, on je u stanju da govori normalno o svim temama osim o komunizmu. "Kada bi se on pomenuo, njegova fizionomija bi se promenila. Lice bi mu se naježilo, a ruke bi mu podrhtavale. Knez je, očito, više voleo Slovence i Hrvate nego Srbe, jer su Srbi voleli Ruse i mislio je da bi oni mogli postati lake žrtve komunizma".

"Srbi vole ruski narod pošto je Rusija bila uz njih praktično sve vreme tokom njihove borbe za slobodu i nezavisnost u poslednjih stotinu i četrdeset godina" i okrivljuju Pavla što "do pre dva meseca nije priznao sovjetsku Rusiju". Srbi osećaju da bi sovjetska pomoć u ovim vremenima, "ako se mudro unapred dogovori, mogla značiti vrlo mnogo za njihovu zemlju. Odgovor na pitanje u kojoj meri je ovo osećanje opravdano mogu dati samo vladari u Moskvi", naveo je Radin u pismu.

Ključni deo pisma

Ključni deo pisma odnosi se na Dušana Simovića, koga Radin i ovde ističe kao budućeg vođu i zbog čega je je Fiš Armstrong najverovatnije prećutao postojanje ovog pisma. Sredinom jula 1940. Radin je s porodicom otputovao u Dubrovnik, a odvezao ih je sekretar američke ambasade Bedžington. Zadržali su se dva dana u Sarajevu i bili gosti tadašnjeg zapovednika Druge armije i Radinovog komšije, generala Simovića. Na interesovanje domaćina o stanju u Srbiji, Radin mu je rekao da "ima mnogo vesti, ali sve su loše". Preneo je ono što je već napisao vladiki Nikolaju i rekao profesoru Slobodanu Jovanoviću u Beogradu.

Po izveštaju Džulijana Emerija, začetnik plana o državnom udaru bio je bivši poslanik u Tirani, pripadnik Crne ruke Jovan Đonović, a uz njega Milan Gavrilović, Miloš Tupanjanin iz srpske Zemljoradničke stranke i Ilija Trifunović Birčanin, vođa Narodne odbrane koja se svom snagom borila protiv "pete kolone"

"Srbi su sve uznemireniji. Vrlo malo je potrebno da potpuno izgube strpljenje. A strahujem da uskoro dolazi vreme u kojem će se od nekoga tražiti da vodi narod. General Simović, profesor Jovanović i vladika Nikolaj trojica su ljudi koji bi po mom mišljenju trebalo da se nađu na čelu. Srbi će imati poverenja u njih i slediće ih", rekao je Radin. Na trenutak je nastupila tišina, "general je spustio glavu, a lice mu je prebledelo, nije bilo nikakvog komentara".

Objašnjavajući zašto je uz vladiku Nikolaja i Slobodana Jovanovića uključio i Simovića i zašto misli da je on "jedan od ključnih ljudi", Radin kaže da ih svu trojicu poznaje i da misli da su "oni pravi". O vladiki Nikolaju i Jovanoviću ne piše "jer su oni poznati našim prijateljima u Americi". O Simoviću kaže da je njegov komšija i da ga je dobro upoznao "kako u njegovom, tako i u mom domu". Zatim potvrđuje da su u februaru 1940. zajedno bili na Planici i tokom planinarenja "razmenili mišljenja o raznim temama", o čemu piše Danilo Gregorić.

Radin ističe da "ovaj istaknuti predstavnik jugoslovenske armije oseća i misli isto što i srpski seljaci", "o pravima ljudi govori isto što i predsednik Ruzvelt", te je on "potpuno demokratičan čovek i odlični tip Srbina, rođen u Kragujevcu, u srcu Srbije". Ukazujući da je "svestan opasnosti" ako vojnik dođe na čelo vlade, on navodi da, "ako se od čoveka kao što je general Simović traži da preuzme vodeću ulogu u vođenju njegovog naroda u ovakvim vremenima, smatram da će takav vojnik znati kada je došlo vreme da se povuče". Na kraju kaže da vladika Nikolaj ne želi u vladu, "pošto bi to bio opasan presedan u srpskoj crkvi".

Prijateljstvo sa Nikolajem Velimirovićem

Od ogromnog značaja bio bi sadržaj jednog drugog razgovora, zajedničkog razgovora episkopa Nikolaja Velimirovića, Dušana Simovića i Radina u decembru 1940. u Radinovoj kući. O tom susretu je Radin govorio u intervjuu Peteru Lejnu za njegovu knjigu, ali nije izneo detalje o tom razgovoru.

Dušan Simović je, kako sam kaže, bio u veoma prijateljskim odnosima sa vladikom Nikolajem od 1939, kada je kao načelnik Glavnog Generalštaba "radio na izglađivanju izvesnih nesporazuma između patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja povodom izbora patrijarha nakon zagonetne smrti patrijarha Varnave". Pre odlaska na sastanak s knezom Pavlom, Nikolaj se u Patrijaršiji video sa Simovićem koji mu je rekao svoj stav o namerama za potpisivanje Trojnog pakta. Nikolaj je podržao Simovićevo gledište.

Vladika Nikolaj Velimirović Foto: Wikipedia
Vladika Nikolaj Velimirović

Na razgovoru 23. marta, knez Pavle je pitao Simovića: "Da li ostajete pri vašem gledištu da će pobediti Engleska?"

"Ostajem i smatram da Engleska gubi sve bitke osim poslednje", odgovorio je Simović. Tada mu je otvoreno najavio mogućnost državnog udara.

U prethodnom razgovoru, sredinom marta, Simović je upozorio kneza na nepopularnost njegove politike. "Jugoslavija je opkoljena i uhvaćena u klopku. Ja jedva držim u rukama moje oficire i može se desiti da na slučaj nepovoljnog obrta stvari i pogrešnih odluka, bombarduju mene i Komandu vazduhoplovstva, potom Generalštab i ministarstva, pa i vas u Belom dvoru", rekao mu je Simović.

Hamilton Fiš Armstrong je umro 1973, a Đorđe Radin 1980. Nekrolog je objavio Njujork tajms. Prvi tom potpunih dnevnika Henrija "Čipsa" Čenona, koji je umro 1958, zbog embarga od čak 60 godina, objavljen je pre četiri nedelje. Kuća na Belgrejv trgu u Londonu, u kojoj je Čenon živeo, sada pripada ruskom milijarderu Olegu Deripaski

Još jedna bizarnost je igrala važnu ulogu – Hitler je želeo da japanskom ministru spoljnih poslova Josuki Macuki, koji je posetio Rajh 25. marta, da bi iz prve ruke proverio pravo stanje nemačke kontrole nad čitavom Evropom, pokaže da nema nijednog dela Evrope koji mu nije lojalan, a naročito Jugoslaviju i Srbiju, jer je od svojih diplomata bio izvešten o japanskom poštovanju prema Srbiji, koje je poticalo iz 1905. kada je japanski ambasador, vikont Motono, upoznao i sprijateljio se s prestolonaslednikom Aleksandrom, tada kadetom Paškog korpusa i gostom cara Nikolaja II koji je živeo u Zimskoj palati u ruskoj prestonici.

"Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu"

U britanskoj ambasadi 19. marta održan je sastanak svih obaveštajnih službi - SOE, SIS i osoblja ambasade koji se smatra ključnim momentom za odluku o izvođenju državnog udara i formiranju nove vlade. Idn je 21. marta ovlastio Kembela da "nastavi prema svom nahođenju svim sredstvima" i da "preduzme sve mere za koje mislite da ih je ispravno preduzeti za promenu vlade ili režima, čak i državnim udarom".

Vinston Čerčil: Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu! Foto: Profimedia
Vinston Čerčil: Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu!

Kada je Jugoslavija potpisala pakt 25. marta, za 48 sati vazduhoplovstvo i pešadija izveli su uspešni državni udar. Čerčil je ushićeno izjavio: "Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu". Donovan je poslao Simoviću telegram: "Sećam se našeg susreta u Beogradu". Donovan, inače, nikada nije rekao: "Srbi nemaju pravo da se pozivaju na 27. mart, jer smo mi to platili", kao što se kod nas često navodi.

Vladika Nikolaj je 27. mart dočekao u manastiru Žiča pored Kraljeva. Hamilton Fiš Armstrong mu je 29. marta 1941. poslao telegram: "Čestitke Vama i mojim drugim starim jugoslovenskim prijateljima s najboljim željama za čvrstu, ujedinjenu i nezavisnu državu, sada i uvek". U prepisci koju su vodili 1946. vladika je napisao da mu je Fiš Armstrongova knjiga "Mi ili oni" otvorila oči "šta je nacizam u stvarnosti". Preminuo je u Americi 1956.

Dušan Simović se vratio u Beograd gde je živeo do smrti 1962. godine u svojoj kući u Puškinovoj ulici. Hamilton Fiš Armstrong je umro 1973. Đorđe Radin je umro 1980, a nekrolog je objavio "Njujork tajms". Prvi tom potpunih dnevnika Henrija "Čipsa" Čenona, čije objavljivanje je dozvolio tek 60 godina posle svoje smrti, a umro je 1958. objavljen je pre četiri nedelje. Kuća na Belgrejv trgu u kojoj je Čenon živeo, sada pripada ruskom milijarderu Olegu Deripaski.

AUTOR: DRAGAN BISENIĆ

Football news:

Borussia can invite Boateng. Defender will leave Bayern in the summer
Robert Lewandowski: Holand can be the best forward in the world. It has a huge potential
The most important question of the clasico: who will own the ball? This directly affects the effectiveness of Messi
Stars and clubs boycott social networks because of racism: Henry and Swansea-already, Tottenham are only threatening
Albert Ferrer: The trophies are not the most important thing for Barca this season. Koeman has done an impressive job, he is building a project
Solskjaer on 1-6 with Tottenham: Manchester United fell for the trick and got sent off. We learned a lesson-you can't react to anything
Pique can play with Real Madrid on injections. The procedure was carried out yesterday