Jedna jedina - ugravirana u večnost 1Foto: Screenshot/YouTube/Gregoriani Zupany

Ako niste iz sveta klasične muzike ili je niste poznavali, ostaje vam da jurite po njenoj biografiji koja je sačinjena od epizoda koje neko ne bi ostvario ni za deset života. A ona ga je ostvarila za taj svoj jedan, kratki – kaže za Danas pisac i kolumnista Nedeljnika Branko Rosić.

On je pretposlednji put Isidoru sreo u rezidenciji Britanske ambasade gde je svirala povodom onlajn kraljičinog rođendana.

– Bio je to njen poslednji koncert i bio je kraljevski. Kao panker i roker, shvatio sam šta je muzička genijalnost nekoga iz drugačijeg žanra. Svirao je istog dana na istom mestu jedan uslovno rečeno rokenrol bend, vrlo dobar bend, amerikana, ali tu ništa nije bilo od originalnosti. Sve je to dobro, ali toga ima svuda po svetu. I onda stiže Isidora, stiže porcija genijalnosti kada je ona zasvirala… Vidite šta je genijalno i zašto je ona „Jedna i jedina“. Vidite šta je originalnost. I zašto je ona prvi srpski kompozitor koga svira orkestar BBC-ja. Kako se spaja tradicija, kako se nešto kao folk pretoči u minijaturni diksilend, pa zaokruži klasikom. Meni je teško da pišem, jer nisam ekspert. „I klasiku voli onaj ko razume“, kaže Bajaga, ali ja sam tog popodneva razumeo njenu „klasiku“ i zašto je to klasika i zašto je to večno – konstatuje Rosić.

Prema njegovim rečima, Isidora je bila divna, duhovita osoba, stoga mu je, kako priča, smetalo što joj novinari dosađuju postavljajući joj efemerna dnevnopolitička pitanja.

– Ona je bila divna osoba. Neverovatno duhovita. Napisao sam i za Nedeljnik koliko sam mrzeo što je novinari privode da priča o dnevnopolitičkim temama. Jer politika i političari su jedna prolazna pojava. I banalna pojava. Ali kod nas, nažalost, precenjena jer nam uništavaju život. Ali zamislite koliko je glupo da su Isidoru pitali o programu Bože Đelića. Koliko je to pase i bezvezno. Ili da ona priča o Đuki. Jer oni su instant pojava, ali nam trajno uništiše živote. A jedan divni, veliki život je završen. Onaj od divne Isidore Žebeljan… Samo što je ona za razliku od njih ugravirana u večnost – zaključuje Branko Rosić.

Katarina Jovanović, operska pevačica koja je sarađivala sa Isidorom Žebeljan, kaže da joj ovih dana stalno naviru trenuci koji je vezuju za nju, da ima osećaj da se seća svega.

– U poslednjih nekoliko dana prisećam se trenutaka koji me vezuju za Isidoru. I imam utisak da se sećam svega! Čega se prvo sećam? Prvo se sećam kako sam u Londonu na studijama pevala Isidorine Rukoveti, i sećam se da su note bile fotokopija rukopisa. Isidorin rukopis! Koliko sam bila nervozna! Zatim se sećam neverovatnog i skoro nepoznatog osećaja pripadnosti nekom širem, boljem svetu dok sam slušala njenu operu „Zora D.“… Sećam se razgovora o Isidori sa Pauntnijem i Porcelijnom. Koliko su je poštovali i voleli. Divili se autentičnosti talenta, lakoći sa kojom je nosila veliki intelekt. A svi zajedno divili smo se toj neverovatnoj slobodi. Sećam se proba za njenu operu „Dve glave i devojka“. Koliko nam je bilo ludo zabavno i nemoguće teško. Kakva priča, kakva muzika! I na kraju svega, a u stvari na samom početku svega, sećam se zvonkosti njenog smeha i slobodni njenog plesa. Uvek je plesala na probama.

Poslednje čega se sećam je izvođenje kompozicije „Kad je Bog stvarao Dubrovnik“ na Tribini, pre skoro tačno godinu dana. Na koncertu smo delo izveli dva puta za redom, jer nam je tako bilo zabavno. I plesali smo, zaista smo plesali, i mi na sceni, i Isidora u publici. I smejali smo se, zaista smo se smejali, u svojoj istinskoj slobodi i večitoj borbi protiv smrti – ispričala je Katarina Jovanović za Danas.

Isidora Žebeljan bila je umetnica otvorenih pogleda, radoznalog uma, stvarala je i onda kad nije pisala note, kada je govorila o tome kako misli svoju muziku. Nije joj bio problem da objasni kako su na nju,, koja se bavi umetničkom muzikom, u sinergiji uticali Prokofjev, Pistolsi i Mednes, da je u mladosti izlazila u kultni andergraund klub „Akademija“ i da je u nju utisnut duh ovog mesta.

Slikar Uroš Đurić kaže za Danas da je on Isidoru Žebeljan i mnoge ljude koji su srži savremene kulture, poznavao sa ulice, i da im je zajednička bila meritornost, koja im je usađivana od školskih dana.

– Ja sam sve te ljude koji su u samoj srži savremene kulture kod nas poznavao sa ulice. Mi smo svi deca ulice, gluvarenja i lutanja. Takvog smo bili duha i takve opredeljenosti. Na kraju se ispostavilo da smo tako nastupali i u životu i u radu. Mi nismo poznavali granice između zvanične i alternativne kulture. Nama je to bilo nebitno. Ono što nam je bio ključ, čemu smo se poveravali naješće je bila meritornost. Ona nam je usađivana još od školskih dana i kvalitet koji ne poznaje granice. I u tom smislu bili smo deca epohe lišena predrasuda. Ono što će meni lično najviše nedostajati Isidorinim odlaskom je upravo to da neočekivano nalećemo jedno na drugo. Jer mi smo čitavog života naletali jedno na drugo. I bilo je impresivno, pretpostavljam i obostrano, dokle smo dobacivali, jer mi nismo imali jasne ciljeve nego smo samo želeli da u onome u čemu smo dosegnemo sopstvene ideale… Mislim da smo mi i dalje, kao ličnosti, ostali ti drifteri, ti lutajući duhovi po ulicama sveta – konstatuje Uroš Đurić.

Sahrana

– Kompozitorka i najmlađi srpski akademik Isidora Žebeljan biće sahranjena na beogradskom Novom groblju u subotu u podne. Opelo počinje sat ranije. Za sada nema zvanične potvrde da li će Isidora Žebeljan počivati u Aleji zaslužnih građana. J. T.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.