Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Мек, и то је кошарка

Милун Маровић био је геније. Свирао је гитару. Посебно је волео дела Франциска Тарега. Похађао је Земунску гимназију и био одличан ученик. Биле су то рокенрол године. Милун је имао музички састав „Електрони” где је свирао и певао. Волео је да га зовем Луне. Лун „Краљ поноћи” алијас Доналд Сикерт био је јунак нашег дечаштва и младости, Био је високообразован човек, полиглота са осећајем за уметност. Делује скоро као левичар, бори се против свих владара из сенке и организованог криминала. Само помињање Луна говори какав је био Милун Маровић. Поштен, храбар, надасве паметан, образован, одан пријатељ, борац за правду, талентован за музику, Милун је одрастао уз романе о Луну, краљу поноћи, Радио Луксембург, хипи покрет, музику. Био је пријатељ лепе књижевности, позоришта и филма. Небројено пута смо причали о делима Кундере, Његоша, Маркеса, Хесеа, Андрића, Селенића... Знали смо напамет целу представу „Чеговић” Драгана Ускоковића.

У деветнаестој години, када је био на другој години студија рударског факултета, почео је да игра кошарку и доспео до звезда. Током читаве каријере, играо је у београдском Радничком. Био је члан генерације која је освојила титулу првака Југославије и национални куп. За репрезентацију Југославије одиграо је 96 утакмица. Освојио је златну медаљу на Европском првенству у Барселони, 1973. године, и сребрну медаљу на Светском првенству у Порторику 1974. За европски шампионат 1975. у Београду селектор репрезентације Мирко Новосел није Милуна ставио у тим, мада му је објективно тамо било место. То је Милуна изузетно погодило па је одбио позив професора Александра Николића за европски шампионат у Белгији 1977. Касније као спортски радник Милун је био председник Кошаркашког савеза Београда и члан Председништва Кошаркашког савеза СР Југославије. За спортску каријеру награђен је Октобарском наградом Београда, Мајском наградом Србије, Орденом Немање трећег реда.

Милун Маровић студирао је на Рударско-геолошком факултету у Београду, где је дипломирао 1970. године. Магистрирао је 1976. на смеру за геолошко картирање, а докторирао 1981, са темом из области тектонике. За асистента приправника први пут је изабран 1975. Прошао је кроз сва наставна звања, а за редовног професора изабран је 1993. У богатој и успешној наставничкој каријери предавао је, на основним и последипломским студијама: тектонику, неотектонику, геологију Југославије, геологију Србије, геологију Балканског полуострва.

„Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати”, написао је Иво Андрић.

У време „преломних година” Милун је могао лепо да уновчи своје име. У првој влади премијера Мирка Марјановића 1994. године понудили су му да буде министар за спорт. Милун је одбио. Да ли би ико данас од ових којима смо окружени одбио министарску фотељу и привилегије? Не би. Један је Милун Маровић. Остао је веран себи, својој породици И пријатељима. Својим синовима Ивану и Саву Милун оставио је чист образ.

Милун Маровић или Мек како смо га звали био је попут Леонарда да Винчија ренесансни лик који је из неког сазвежђа залутао међу нас. Даровит за музику, науку, спорт али пре свега велики човек.

Милун је заправо био вечити пркосни младић, који није хтео да се преда устаљеним нормама. Био је заљубљеник у лепоту и пуноћу живота.

Дозволите ми да кажем за Милуна да је астрални, звездани љиљан који је украсио наш живот.

„Свет је овај тиран тиранину,

А камоли души благородној.”

(Петар Петровић Његош)

Милун Лун Мек Маровић био је душа благородна, прави симбол чојства и јунаштва. Мек ме је научио шта је чојство, а шта јунаштво. Јунаштво је кад браниш себе од јачег, а чојство када си надмоћан над неким, а не желиш да употребиш своју снагу и штитиш га од себе. Милун је објаснио и недоумице из нашег језика: „Своме млађем сину дао сам име Саво, а не Сава. Саво је мушко име, а Сава женско. Зато је мој син Саво, као и мој отац Саво Маровић.”

Милун је волео да свира гитару и пева. Узор му је био Донован. Феноменално је певао његове песме, а посебно „Дона, дона” која је изванредно сентиментална песма и говори о безбрижности, слободи, љубави, смеху и ширинама које су само ветру доступне.

Смисао за хумор је особина изузетно паметних људи. Имајући у виду Мекову натпросечну интелигенцију, може се замислити колико је био духовит човек. Заправо, сви су прилазили Милуну као доктору наука коме приличи намргођено лице. Људи најчешће мисле да је паметно само оно што се ради озбиљног лица. То је велика грешка. Осмех руши све баријере и зато се ограничени и празни људи не осмехују нити имају смисао за хумор. Милун није имао разлога да се огради намргођеном фацом. Једном приликом на свечаној вечери после утакмице извесни високи функционер је пришао и почео да прича са Милуном, који ме је, говорећи шатровачки, позвао да га спасавам: „Соколе, ђидо мова, вајо ме гомно вида.” („Соколе, дођи вамо, овај ме много дави”).

И мене је Милун некада на духовит начин успевао да надмудри. Док су се други смејали, на моје питање: „А што мене, соколе?” одговарао је: „Соколи се пазе.”

Милун и ја смо се нашли на истој таласној дужини: рокенрол, дуга коса, књижевност, позориште, филм, преферанс... Могли смо да причамо о забрањеним филмовима из „црног таласа” или забрањеним књигама. Рецитовали смо и песме: Жак Превер, Федерико Гарсија Лорка, Сергеј Јесењин, Јован Дучић, Бранко Миљковић, Његош. Милун је заправо био вечити пркосни младић који није хтео да се преда устаљеним нормама. Био је заљубљеник у лепоту живота.

Пријатељство, поштење, памет, таленат – прве су асоцијације када се помисли на доброћудног, духовитог и образованог гиганта-репрезентативца Југославије у кошарци Милуна Мека Маровића. Мислим да уз Милуна иду стихови Пере Зубца и „Мостарске кише”. Ко зна, можда их је Мек и рецитовао својој Светлани Цеци?

„У Мостару сам волео неку Светлану једне јесени...”

Тако почиње песма, а за Милуна важе стихови:

„Јао кад бих знао ко то у мени бере кајсије

још недозреле.”

Или можда боље:

„Једна се птица у лету скаменила

И воде се дозивају саме.”

(Бранко Миљковић).

Милун се као редовни професор Рударско-геолошког факултета 2009. године налазио у групи стручњака који су радили на геолошкој карти Либије. Џип у којем су се налазили чланови геолошког тима се 19. октобра преврнуо и Милун је једини настрадао. Несрећа се догодила усред пустиње.

У мају 2016. Милунове колеге професори др Владо Милићевић и др Милан Судар издали су књигу написану од више аутора под називом „Милун – животне стазе Милуна Маровића. Од кошарке до тектонике.”

Некадашњи кошаркаш београдског Радничког и репрезентативац Југославије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa