Dusko-Milunovic-ministar-u-Vladi-RS-01-foto-S-PASALIC-e1579792840164 Foto: Siniša Pašalić / RAS Srbija

Duška Milunovića decenijama svi znaju kao vodećeg čoveka u Vladi Srpske zaduženog za pitanja boračko-invalidske zaštite, a od prošle godine i kao resornog ministra, ali vrlo malo ljudi zna da je on istovremeno, po duši i po peru – poeta.

Za ministrovu prilično plodonosnu karijeru pisca za decu do juče su, praktično, znali samo njemu najbliži ljudi, mada je prvu od četiri knjige dečjih pesama objavio još pre više od deceniju.

Dobro čuvanu „tajnu“ obelodanio je njegov kolega ministar Srđan Rajčević kada je na Tviteru objavio da su njegova jeca oduševljena Milunovićevim knjigama.

Ekskluzivno za Srpskainfo Duško Milunović otkriva da su njegov talenat i strast za pisanjem zapravo poznati samo uskorom krugu njegovih poznanika, mada knjige objavljuje pod svojim imenom.

– Malo ko povezuje pisca Duška Milunovića sa mojim likom i delom. Čak su i neki od mojih bliskih poznanika reagovali s nevericom kada su saznali da sam ja pisac. Sećam se da sam, pre nego što sam objavio prvu knjigu, dao da pesme pročita jedan moj prijatelj, a on, je nakon što ih je pročitao nekoliko, bacio knjigu na sto i rekao mi da nema šanse da sam ja to pisao – priča Milunović.

Sve četiri knjige su poezija za djecu, od kojih je prva, „Crčkova pjesma“, objavljena pre 10-ak godina, a usledile su još tri – „Da li ribe pevaju ili samo zevaju“, „Ljubav boje belo“, i „Zašto lutke ne stare“, od kojih su neke već doživele i treće izdanje.

Sve su ujedno prilično popularne među decom, a došle su u ruke mnogih mališana širom sveta. Neke su prevedene i na ruski jezik, te uvrštene u antologiju srpskih pisaca za decu, a u Srbiji i u antologiju srpskih pisaca u rasijanju. Na tekst drugih njegovih pesama je komponovana muzika za hitove Đurđevdanskog festivala, dok su neki prozni tekstovi, koji nisu objavljivani, poslužili kao scenario za jedan nagrađeni animirani film, ali i kao tekstovi za pozorišne predstave.

-Često mi se desi da roditelji, kad saznaju da sam ja taj pisac, kažu da čitaju deci moje knjige pred spavanje. Bila je i jedna anegdota kada sam bio u društvu bračnog para iz Nemačke. U priči je neko spomenuo da ja pišem. Onda je čovek naglo rekao: „A ti si taj zbog kojeg ja moram svako veče da ćerki čitam pjesme“. Odgovorio sam mu šaljivo da je on kolateralna šteta, jer to obično mame čitaju – kaže Milunović.

Foto: Siniša Pašalić / RAS Srbija

Posebno je ponosan što su recenzije za sve njegove knjige pisale eminentna profesorka književnosti Zorica Turjačanin, koja je preminula prošle godine, te pesnikinja Dara Sekulić, za koju smatra da je najveća živa srpska pjesnikinja.

Pre nego što je objavio poeziju za decu, pisao je godinama za svoju dušu, neke dramske i druge tekstove. Neki od njih, koji su sada u ladicama, možda će, kaže, doći na red za objavu kada bude imao više vremena da se tome posveti. Obaveze u Vladi to, za sada, ne dozvoljavaju.

– I ovo što sam objavio je došlo na neki način spontano, kao što dolazi i sve kada je u pitanju slikarstvo, muzika ili pisanje uopšte. U suštini, podstrek mi je dala upravo pokojna Zorica Turjačanin, koja je prvi profesor književnosti za djecu u bivšoj Jugoslaviji, a mislim da je bila i naveći kritičar u toj oblasti. Jedan moj prijatelj je bio njen student i došao je na ideju da odnese tu moju poeziju da je ona pogleda. Kada joj je rekao da ima odlične pesme i da bismo želeli da ona napiše recenziju, uzela mu je papire iz ruke i rekla mu da će ona suditi da li pesme valjaju. Ako ne budu dobre, reći će da nema vremena, a ako budu dobre, da dođe prekosutra. I tako je i bilo. Kad je došao, dobio je tu prvu recenziju, a posle toga je napisala recenzije i za naredne tri knjige – priseća se Milunović.

Sa drugom recenzentkinjom, Darom Sekulić, i danas se rado vidi i razgovara o pesništvu.

Ljubav za književnost i pisanje rodila mu se, kaže, još u dečačkim danima, pa je pisao i tokom celokupnog školovanja, ali nikada nije poželio i da studira književnost. Umesto toga, završio je potpuno suprotne nauke – narodnu odbranu, a magistrirao savremenu sociologiju.

– Pisanje je, valjda, nešto što se ne uči, a ja nisam nikada ni želio da se nešto eksponiram kao pisac. Nisam čak ni član Udruženja književnika, iako ispunjavam uslove za to. Bavim se ovim svojim poslom dugo, pa mi to nije bilo važno – ističe ministar-pjesnik u prvoj ispovijesti o svojoj poetskoj strani i dječijoj duši.

Ilustracije

– Prve dve knjige ilustrovala je jedna moja komšinica, akademska slikarka, koja je kasnije odselila i danas živi s porodicom u Kanadi. Treću sam izdao u saradnji s Udruženjem amputiraca RS, pa je ilustracije radila njihova škola slikanja, dok je četvrtu ilustrovao poznati crnogorski karikaturista Vjekoslav Bojat – kaže Milunović.