Serbia
This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Покушавају да нас поткупе чеком прошлости

Георги Господинов, познати бугарски писац, овогодишњи добитник Међународне награде „Букер” за роман „Временско склониште” (у издању „Геопоетике”) и Европске награде „Стрега” за 2021. годину, био је гост Београда врло кратко, поводом догађаја у Културном центру „Град”, где је заједно са главним уредником „Геопоетике” Владиславом Бајцем учествовао у књижевном двоуглу у оквиру програма под називом „Букинг Балкан” и у оквиру тог гостовања одвојио је време и за разговор са новинарима, без појединачних интервјуа. Господинов је један од најпревођенијих бугарских писаца, а његов роман „Физика туге” (издање „Геопоетике”), добио је Међународну награду „Јан Михалски”. Одликован је 2016. године Орденом Ћирила и Методија за допринос бугарској култури и образовању, као и признањем „Прозарт” за допринос балканској књижевности.

У његовом новом роману „Временско склониште”, у преводу Јасмине Јовановић, овенчаним Међународном Букеровом наградом, заборав, деменција, шири се као вирус светом, а нације повезује једино оно што колективно заборављају.

Због тога је потребна нова производња историјских догађаја, нове атмосфере доба, па тако јунак романа, назван по мешавини имена Гарибалдија и Светог Августина – Гаустин, оснива клинике за сећање. Најпре у мирној Швајцарској, а онда и шире. Подражавају се читава детињства, неко жели да се врати у тешку 1939, неко у педесете године 20. века. Прошлост је овладала светом, прогрес је био само илузија. Позив на опште враћање је и референдум за прошлост. Европа бира своју прошлост, али пошто нема договора о истој континенталној прошлости, свака земља прави свој референдум. Бугарска, на пример, бира између националног препорода у 19. веку и времена социјализма. У складу са тим фризира се стварност, глумци играју своје улоге у полуделој маси...

„Колективна амнезија и повећана производња сећања. Што више неко друштво заборавља, то неко више производи, продаје и вишком сећања попуњава испражњена места. Прошлост, направљена од лаких материјала, пластично сећање као из 3Д штампача. Сећање по потреби и потражњи. Нови лего различити облици прошлости нуде се и тачно се уклапају у празно место. Још увек је присутно и колебање да ли је то што описујемо дијагноза или економски механизам”, каже Гаустин, јунак Господинова.

Наше прво питање аутору Господинову односило се управо на то, ако би као „временски путник” могао да изабере време у које би се вратио, које би то доба било...

– Рођен сам почетком 1968. године, тако да умишљам да се сећам читаве те године. Желео бих да у тој години проведем једно послеподне. Изабрао бих време око три часа. Као што каже мој јунак Гаустин, ако желите да реконструишете прошлост, не враћајте се на бучне догађаје већ на усамљена места. Прошлост је повезана са поподневним светлом, са одређеним мирисима и звуцима. Тамо бих волео да се вратим. А ако бих имао и другу шансу за избор, биле би то деведесете године 20. века. Знам да је то била тешка и критична декада за Бугарску и за Србију. Када сам имао 21 годину, пао је Берлински зид и то је био почетак промена, мада мислим да се већина ствари које смо прижељкивали заправо није ни десила. Били смо врло наивни, пуни ентузијазма. Када бих писао нови роман, описао бих детаљно то враћање у деведесете. Цитирао бих лик једне своје јунакиње из „Временског склоништа” која је на ово исто питање у коју годину би се вратила, одговорила да би волела да има 12 година у било којој историјској декади. Мислим да је то најбоље – рекао је за наш лист Георги Господинов.

На наше друго питање како објашњава напредовање десно оријентисаних европских партија приметио је: „Ово је књига за њих”:

– Када сам почињао да размишљам о овом делу и да га пишем, била је 2016. година. Мислим да је то била врло важна година када се нешто преломило у времену, због повратка популизма на изборима, цветања теорија завере и дешавања око Брегзита. Брегзит је био нешто као „референдум о прошлости”. Мислим да је ова књига повезана са национализмом и оним што се дешава широм Европе, па и у Бугарској. Желео сам да покажем како националисти покушавају да нас поткупе чеком прошлости. Да нам обећавају сјајну прошлост. Провео сам 20 година у социјализму и јасно се сећам како су нам приказивали и обећавали сјајну будућност. А сада нам десничари омогућавају лепу прошлост. Не верујем никоме ко ми обећава ни прошлост ни будућност, желим садашњост – објаснио је Господинов.

У разговору са новинарима такође је истакао да је роман „Временско склониште” објављивао у доба локдауна и короне, када су у Бугарској биле затворене све књижаре, али су се, по његовим речима, читаоци сналазили, наручивали су је и убрзо су му слали утиске одушевљења управо због тога што његов роман и говори о пандемији прошлости, о злоупотреби носталгије. Такође, како је приметио аутор, у време писања овог романа много времена провео је читајући у библиотеци, тако да су књиге за њега и биле својеврсно временско склониште.

– Везан сам за прошлост. Важно је неко време провести у тој временској соби, али онда изаћи. Опасно је колективно измишљање онога што је прошло – додао је.

Господинов је објаснио да је у време избора за Букерову награду боравио у Солуну, у друштву писаца из региона, који су га свесрдно подржавали, свесни тога да је важно да наш регион поново доспе у европски фокус не због критичне прошлости, већ због савремености.

– Желим да будем само писац, не велики бугарски нити балкански писац, само писац. Треба неутралисати ту негативну перцепцију Балкана – изјавио је Господинов, посебно инспирисан разговорима са врло младим читаоцима и њиховим виђењем 20. века.

Приповедач „Временског склоништа” резонује овако:

„Ако ову државу ишта може спасити од свег тог кича који просипају преко ње, помислио сам, онда ће то бити лењост и кукавичлук. Оно што је убија, то ће је и оживети, у кукавичким и лењим државама ни кич ни зло се не могу дуго задржати, јер и то тражи негу и одржавање.”