This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Potpuna izolovanost i od Istoka i Zapada

Sumirajući završeni Kongres i dajući pregled spoljnopolitičkog položaja Rumunije, izveštaj Ambasade SFRJ iz Bukurešta od 8. decembra 1989. konstatuje potpunu izolovanost Čaušeskua i sa Zapada i sa Istoka, loše odnose sa svim susedima (osim sa Jugoslavijom).

Sve je jača nervoza i neodmerenost u ponašanju Čaušeskua koji je po vestima iz njegove okoline bolestan, rezigniran i umoran.

Budući izolovan od svih u Evropi – jer mu ni SSSR ne pruža podršku već naprotiv Gorbačov traži od njega da izvrši promene po uzoru na ostale lagerske zemlje – režim sve više traži oslonca u totalitarnim sistemima: „Sve više se zapaža sprega Rumunije sa NDR Korejom, Kubom, Angolom, Vijetnamom i drugim – progresivnim režimima i pokretima. U tom kontekstu posmatraju se i najavljene Čaušeskuove posete Iranu u drugoj polovini decembra.“

Partijski i državni aparat pomognut svim medijima preduzeo je ideološko-propagandnu ofanzivu.

Dan ujedinjenja i stvaranja Rumunije 1. decembar 1918. godine, obeležen je te 1989. godine na izuzetan način.

Prema oceni mađarske ambasade u Bukureštu, proslava je protekla u antimađarskom tonu sa grubim provokacijama u celoj Rumuniji.

Posebno je pomenuto objavljivanje knjige Transilvanija – rumunska zemlja u kojoj se prema zvaničnim ocenama Budimpešte napadala savremena Mađarska, a njena politika izjednačavala sa fašističkom hortijevskom Mađarskom koja je bila okupator u Transilvaniji (Erdelju).

Još više, u nekoliko članaka objavljenih u centralnom partijskom listu Skanteja (očito kao smernica članstvu za rad nakon Kongresa) kritikovane su obe supersile, SSSR i SAD su izjednačavane kao hegemonističke.

Ovo je bilo novost za rumunsku politiku.

Za razliku od Jugoslavije gde je to bio obrazac razmatranja međunarodne politike posle 1948. godine, u Rumuniji se nije moglo niti smelo izjednačavati udeo u krivici za hladni rat i raspoređivati ravnomerno na obe supersile.

Posluživši se paralelama koje površno gledano deluju uverljivo, Čaušesku je tvrdio da je tadašnje stanje na Starom kontinentu jednako onom iz 1939. godine osudivši sa naknadnom pameću Pakt o nenapadanju između SSSR-a i Nemačkog Trećeg Rajha.

Po njemu je SR Nemačka, mada rafiniranije, radila na potčinjavanju Evrope jednako kao i Hitlerova Nemačka!

Ponavljalo se ono što samo po sebi nije upitno: Da Evropa treba da bude kontinent slobodnih nacija i potpuno suverenih država koje će bez nametanja sa strane odlučivati o svojoj budućnosti. (Sve ovo je načelno prihvatljivo ali kada reči kao što su sloboda služe za opravdavanje i održavanje u životu jednog totalitarnog sistema – stvari postaju čist cinizam. Hitler i Musolini su isto tako govorili o samostalnosti nacija i pravu na život, odbijali su diktate plutokratija sa strane ali su sami drugome negirali pravo na život i drugima nametali diktat.) U Skanteji se zaključivalo kako Rumunija neće prihvatiti Američko-Sovjetske nagodbe koje bi ugrožavale rumunske unutrašnje i spoljnopolitičke interese.

(Naime, početkom decembra su se na Malti sastali američki predsednik Džordž Buš Stariji i generalni sekretar KP SS Mihail Gorbačov i sa tog sastanka potekao je zajednički poziv Čaušeskuu da promeni politiku i saobrazi je zahtevima reformi koje su tada zapljuskivale zemlje socijalizma. Ovo saopštenje se moglo smatrati kao poslednje upozorenje, ultimatum. Ono je ponovljeno Čaušeskuu kao i ostalim liderima Istočnog bloka nekoliko dana kasnije na sastanku u Moskvi, dok su se sovjetska sredstva informisanja priključila negativnoj kampanji protiv politike koja se sprovodila u Rumuniji. Ova medijska kampanja najžešća je bila u Mađarskoj. Kako ćemo ubrzo pokazati, upravo se ovaj sastanak državnika dve supersile, za koje se tada poverovalo da će trajno prevazići svoje antagonizme za dobrobit čovečanstva, shvatao u Bukureštu kao politika ugrožavanja nacionalne nezavisnosti. I kao inicijalna kapisla za zaveru iz inostranstva da se u sprezi sa domaćim neprijateljima svrgne socijalistički i patriotski režim.)

Takvo je bilo mišljenje rumunskog ministra inostranih poslova Jona Stojana koji je kada su se već brojali poslednji dani Čaušeskua (20. decembra) ovako jugoslovenskom ambasadoru objasnio tekuće događaje o kojima ćemo ubrzo pisati: „Kaže (Stojan-N.P.) da imaju dokaza da se na Malti odlučivalo o sudbini SR Rumunije. Buš u Beloj kući objavio da su tokom razgovora sa Gorbačovom razgovarali o Rumuniji i – skovali plan za njenu destabilizaciju. Događaji u Panami, koji se odvijaju po istom planu, potvrđuju da destabilizacija nekih zemalja – deo plana o novoj podeli sveta na uticajne sfere. Imaju – čvrste dokaze – o nameri SSSR da vojno interveniše u Rumuniji, kao deo plana i saglasnosti postignute na Malti.“ (U Panami su upravo u to vreme SAD vojno intervenisale i svrgnuvši sa vlasti uhapsile i prebacile u federalni zatvor u Majamiju generala Manuela Norijegu, predsednika ove banana države.) Slično je događaje video i premijer Rumunije Daskalesku. „Mnogi u svetu žele destabilizaciju Rumunije, ali to – neće dočekati. Na XIV kongresu RKP zacrtan je put koji vodi SR Rumuniju i rumunski narod u blagostanje.“

Rumunski rukovodioci optuživali su susednu Mađarsku za podsticanje revizionizma i šovinističku kampanju usmerenu na podbunjivanje mađarske manjine u Rumuniji. (U Mađarskoj je zaista beležena izuzetno oštra kampanja u štampi i javnosti protiv Rumunije za šta se zloupotrebljavao navodno loš položaj mađarske manjine mada je bila činjenica da su Mađari (kao i drugi manjinski narodi među kojima i Srbi) uživali pravo na školovanje na maternjem jeziku.

Takođe, u svesti Rumuna (ali i Srba) ostalo je iskustvo istrebljivačke politike koju je mađarski okupator provodio prema Rumunima u Erdelju (kao i prema Srbima u Vojvodini) tokom okupacije.

Još je bio jedan zanimljiv pokazatelj: iz onih krajeva gde su većinski živeli Mađari, Rumuni su se iseljavali a kako se tvrdilo u Bukureštu (što je potvrđivao i generalni konzul SFRJ u Temišvaru) to nisu bile prirodne migracije stanovništva već posledica pritiska.

Mađarsko rukovodstvo, pošto je promenilo svoje tvrdokorne kadrove i pretrčalo na pobedničku stranu Zapada u završnici višedecenijskog odmeravanja nazvanog hladni rat, tada je očito pokušavalo da iskoristi konjunkturu nastalu svrgavanjem socijalizma ako može i za svoje teritorijalne aspiracije.

Jednostavno, za Zapad i SAD, Mađarska je tada preko noći postala „dobar momak“ a Rumunija ostala „loš momak“.

Prema tome se imala i preoblikovati nova raspodela figura na geopolitičkoj šahovskoj tabli.)

(Sa puno osnova se može prihvatiti da je tokom summita na Malti Čaušesku bio odbačen od oba bloka i doneta odluka da se pokrene njegova detronizacija zajedničkim snagama. Uz ogromno nezadovoljstvo koje smo opisali i postojanje unutrašnjih oponenata koji još nisu bili vidljivi – slom režima neminovno se bližio. To je zajednička odlika takvih hibridnih režima koji uspevaju predugo da sede na više stolica i ubiru koristi na raznim stranama: u jednom trenutku oni postanu balast svima i tada udruženim snagama u nekoj preraspodeli uticaja i moći bivaju svrgnuti i zamenjeni drugima. Ne pomažu im pozivanja na principe i suverenost, na slobodu i pravo – jednostavno sami nemaju snage a niko im neće priteći u pomoć.)

Konačno, pred sam pad Čaušeskua i jugoslovenska spoljna politika se okrenula protiv njega i pridružila horskim osudama ovog poslednjeg socijalističkog diktatora u Istočnoj Evropi.

Ministar inostranih poslova Rumunije Jon Stojan izrazio je svoje razočarenje jugoslovenskom ambasadoru Bori Denkovu povodom odluke SKJ da prekine odnose sa RKP i time se pridruži onima koji ne žele nezavisnu i suverenu Rumuniju.

Podsetio je jugoslovenskog diplomatu da je Rumunija podržavala i branila Jugoslaviju od mešanja sa strane kada je ona imala sličnih problema na Kosovu.

Posebno im teško pada što se i u Jugoslaviji vodi ista kampanja protiv Rumunije kao na Zapadu.

Očekivano, prema izveštaju Ambasade SFRJ, Denkov mu je odgovorio (jer je kao prilježni državni činovnik to morao i za to bio plaćen bez obzira šta je mislio) onako kako svi arogantno odgovaraju u takvim prilikama.

Ne, to nije isto!

Denkov je odbacio poistovećivanje „događaja u Temišvaru“ sa „separatizmom i kontrarevolucijom na Kosovu“. Pritom, nije objasnio šta u političkom smislu podrazumeva pod sintagmom „događaji u Temišvaru“.

SUTRA: Neredi u Temišvaru kao početak kraja