Protojevrej doberman 1Foto: Stanislav Milojković

Kao i uvek u Srbiji, ibretenije i sprdnja su završili na pogrešnoj adresi – na nejakim plećima nespretnih najavljivača/ica koji su mešali svetost i svetlost, jereje i Jevreje, stavrofore i staforde, itd. – dočim su u dubokoj senci ostali nosioci stvarne odgovornosti za projekat pravljenja basnoslovne pite od govana, započet u carstviju Referendumskoga Lopova, a uvrhunjen carstvijem Visokoga Vučića – što će reći projekat stvaranja vašarskog privida da je ova razvaljena zemlja zakoračila u zlatno doba i da iza društva u totalnom rasulu stoji jedna blistava tradicija.

Ukratko, ideja pokondirenih tikvana (raznih boja) bila je da se odurna sadašnjost i sveopšta beda (svih boja) zbašure bescarinskim uvozom sjaja i dostojanstva iz prošlosti (koje u tom obliku nikada nije bilo), što je rezultiralo serijom seoskih priredbi sa pevanjem i pucanjem, a svoj vrhunac – tačnije dno – dostiglo u svetom Sava centru prigodom proslave ordenonosne osamstogodišnjice autokefalnosti SPC, kada su naručioci i scenaristi trandibala u nameri da poserboslavjane titulu „ekselencija“, u usta voditeljke obučene u Jefimijin pozorišni outfit, uturili gromopucatelnu titulu „vaša prevashodstva“, kojom su u carskoj Rusiji oslovljavani podsekretari ministarstava i ugledni lakeji.

Gvozdeno je pravilo da kad se u cilju zasenjivanja opštenarodne prostote „na vrhu“ izgovori „njegovo prevashodstvo protojerej stavrofor“ – umesto da se to lepo prevede na srpski kao „krostonosni sveštenik“ – na dnu folirantske hijerarhije izgovara „protojevrej staford“. Pitanje je dana kada ćemo čuti i – protojevrej doberman.

Stvar slično stoji i sa povremenim – ali sve češćim – slučajevima kada raznorazni ekstremni desničari nekog umlate ili nekom, kako to novindžiluk voli da kaže, „nacrtaju metu na čelu“.

Ibretenije, moralna panika i arlaukanje se obrušavaju na ekstremiste koji u suštini samo nasilnim sredstvima produžavaju politiku (donekle) uglednih, uglađenih „demokratskih nacionalista“, Ćosića, Referendumskog Lopova, Bećkovića, da pomenem samo najuglednije.

Pisac hoće da kaže sledeće: ako se lupeta i bulazni „na vrhu“, ne može se očekivati da se na dnu – tj. na televizorima – lupetanje ne dovede do apsurda, kao što se još manje očekivati da pasivna agresija na vrhovima (svih boja) na uličnom dnu ne preraste u aktivnu.

Za kraj – komentar na sozercanje podfamoznog teologa, „Baneta“.

„I kada Gospod da – Vučića za predsednika na primer – pravi vernik treba da kaže „hvala Bogu“, a kada je Gospod uzeo Đinđića, trebalo je da kaže: Bog dao, Bog uzeo, blagosloveno da je ime njegovo.“ Da, „Bane“, upravo tako. Đinđić je „uzet“ jer ga Srblji nisu razumeli, Vučić je dat jer su ga debelo zaslužili.