Serbia

Са камером на крововима света

Драгослав Гогић је изузетан спортиста. Скроман је човек, али када се појави пред камером има потребу да буде амбасадор свог Крушевца и, наравно, своје земље Србије. Колико је год обичан, непосредан, директан, увек обавези новинара прилази као да обавља дипломатску функцију. Већ 28 година је запослен у РТС-у. Са камером у руци обишао је 52 државе света, снимио 47 документарних филмова, добио 31 награду. Потпредседник је Планинарског савеза Србије и члан Комисије за заштиту планина Светске алпинистичко-планинарске федерације (УИАА) у Берну.

„Тиркизна богиња Тибета”, „Шапат Килиманџара”, „Са погледом на Еверест”, „Извори Јерме у Алхамбри”, „Европски пешачки корак”, „Кавказ”, „Алпи”, „На палуби Нојеве барке”, „У загрљају Атласа”, „Срце Магреба”, „Дурмитор, с пролећа”, „Срце Тирола”, „На путу за Велики кањон” и „Дамаванд – господар персијског срца” – све су то филмови из његовог опуса.

– Нисам постао случајно планинар – каже наш саговорник. – Од малена, родитељи су ме водили на Јастребац, најшумовиту планину на Балкану испресецану бројним потоцима и природним терасама. Са дванаест година освојио сам свој први врх, маркантну Белу стену одакле поглед сеже до пола Србије. И... ту сам се заљубио. Уместо да освајам Јастребац, он је освојио мене. А онда су на ред дошле Сврљишке планине, Ртањ, Копаоник, Шар планина, Маглић, Проклетије, Комови, Олимп, Триглав...и тако, ево, већ 43 године.

А на високе планине света Гогић је кренуо почетком овог века... Гран Парадизо у Италији, Монблан у Француској, Сијера Невада у Шпанији, Високи Атлас у Мароку, Арарат у Турској, Дамаванд у Ирану, Килиманџаро у Танзанији, Кинабалу у Малезији, Хималаји више пута... Од Америке до Тибета освојио је више од 30 врхова око 4.000 метара и био на 9 планинских кота изнад 5.000 метара.

Свој први документарни филм снимио је на Монблану, други на Кавказу, а филмску причу о четири италијанска вулкана (Етна, Везув, Стромболи и Коли Албано) потписује као комплетан аутор (сценарио, камера, избор музике, нарација, режија).

Драгослав Гогић

Вели, најопасније му је било на Тибету, у самим недрима Хималаја, на граници Кине и Непала, где је провео 45 дана. То је успон на шести по величини врх света Чо Оју, на висини од 8.201 метар. „Не зна се да ли је тежи психички или физички напор да оволико времена проведете на планини окованој снегом и ледом”. Заувек ће памтити једну ноћ проведену на 7.200 висине, у шатору на 37 степени испод нуле.

– Не можете да дишете, ни да спавате, мрзне вам се вода у термосу... – наставља. – Са те експедиције вратио сам се кући са 12 килограма мање, али са драгоценим искуством и изузетном телевизијском причом.

Овај боравак на Тибету, висоравни од које застаје дах, било је његово путовање живота. Имао је среће да види где извиру највеће азијске реке: Брамапутра, Инд, Ганг... Камером је снимио и град мајмуна, највиши врх света Монт Еверест, ледом оковане зидове планинског горостаса Ама Даблама... Опасно је било, каже, и на Кавказу, у снежном беспућу највишег европског врха Елбруса (5.642 метра висине). Осим тога што је Гогић обишао највише планинске масиве света, снимао је репортаже о многим градовима широм планете: Санкт Петерзбург, Ростов на Дону, Копенхаген, Момбаса, Њу Делхи, Берлин, Сен Гален, Катманду, Доха, Каиро, Техеран, Куала Лумпур, Њујорк, Малме, Лондон, Инзбрук, Гранада, Маракеш, Одеса, Казабланка, Малаг, Барселона, Дубаи...

Иначе, један од најважнијих сегмената у филмским причама Драгослава Гогића су људи који живе подно високих планина. Са Чеченима је био на Кавказу, са Курдима на Арарату трагајући за Нојевом барком на граници Турске и Јерменије, припадници Масаи племена су за њега играли адума плес и били му водичи на Килиманџару, али и на сафарију у Нгоронгоро и Лејк Мањара националним парковима. Два пута је одлазио у Мароко, на Високи Атлас и са Берберима освајао највиши врх Северне Африке, Тубкал... Фасциниран је Шерпасима, хималајским водичима које је упознао током пењања на Ајланд пик (6.189 метара висине) у Соло Кумбу региону у Непалу, будистима који у говору немају реч за лаж, превару, тучу... Снимао је будистичке монахе и обишао један од најлепших храмова Тјенбоче високо у недрима Хималаја.

– Јако сам био срећан када сам на Дамаванду, највишем врху Ирана, добио јабуку од планинара из Исфахана. То је по старом персијском обичају знак великог пријатељства и поштовања.

Упознао је и најбоље светске планинаре током бројних експедиција: чувеног италијанског алпинисту Силвија Мондинелија, двоструког олимпијског победника у кајаку Енглеза Стива Вилијамса, врхунског алпског пењача из Словеније Томажа Јакофчића... и то су пријатељства за цео живот. Често је у високим планинама са првим човеком из Србије који је испењао највиши врх света, Драганом Јаћимовићем који је о нашем саговорнику рекао: „Знам да од нашег Гогића постоји бољи сниматељи и новинари у свету, као и да постоје бољи планинари на земаљској кугли,  али када те две активности спојиш у једном човеку, нема бољег”. У свом раду увек тражи кадар који ће више говорити од хиљаду речи. Гранд кањон, реку Колорадо и Стеновите планине у САД, снимао је из хелихоптера а затим отишао у Њујорк и упоређивао зграде овог мегаполиса са дубином највећег светског кањона. Гогић сматра да је највеће интелектуално богатсво архива Јавног сервиса, где се чувају и његови филмови.

– Када једном заволите новинарство, осетите тај истраживачки нерв у себи – знајте да је то загрљај за цео живот. Након једног чланка у новинама, радио извештају или тв репортажи можете закључити да ли је неко новинар или је ту случајно залутао. Посвећеност послу је у нашој бранши најважнија. Када је у питању информативни програм треба се придржавати златног правила „3А”: актуелно, ангажовано и атрактивно. Дописничка редакција моје матичне куће је ТВ срце Србије. За моје колеге нема радног времена - новинар сте 24 сата дневно.

Драгослав Гогић и Драган Јаћимовић

Чујемо да се његови филмови, осим на РТС-у, приказују се и широм Европе на скуповима планинара и алпиниста, али да је посебно поносан на промоције у Крушевачком позоришту. Епидемија корона вируса је недавно спречила да се одржи пројекција најновијег - „Малајска зора”. Поред успона на гранитне блокове Кинабалу планине који вире из срца највеће прашуме у Сабаху, на Борнеу је снимао подводне гребене Јужнокинеског мора, пробоскис мајмуне који једино на свету живе на Борнеу, затим највећи цвет на планети који је пречника више од једног метра – Рафлесија, а слободно време проводио на рафтингу спуштајући се у чамцем низ мутну и непредвидиву реку Падас.

– Велику подршку у свему што ради имам у породици, супризи Александри, ћерки Софији, која је завршила мастер студије вајарства, и сину Филипу, студенту друге године Филозофског факултета у Београда (одсек психологија). Новинарство и планинарење су за мене вечити изазов, где налазим душевни баланс и животну сатисфакцију. На крају сваког свог документарног филма, шаљем поруку попут крилатица: ...наставите да ходате, дочекајте зору на планини, то ће вам оплеменити душу. Открићу вам и тајну коју ми је поверио мој деда, а живео је пуних девет деценија. Рецепт дуговечности гласи: свакодневно пешачите (бар три километра) и поједите једну јабуку. То ће вам ојачати вољу и тело, ослободићете се стреса, а математички гледано годишње ћете тако препешачити раздаљину од Панчићевог врха у Србији до Гросглокнера у Аустрији, што је више од хиљаду километара.

Шта то крије Анђеоски водопад

Највећи успех у планинарењу за Гогића је када млади заволе природу, друже се на планини, шире позитивну енергију. Многи од њих учланили су се у клубове планинара, након гледања неке од бројних репортажа Драгослава Гогића.

Има и Гогић једну велику жељу: да сними репортажу о Анђеоском водопаду у Венецуели. Открио га је амерички пилот трагајући за драгоценим рудником злата.

Па, овде не иду ни дивокозе

Годинама су се двојица комшија из крушевачке Старе чаршије – Марко Ракић и Драгослав Гогић – пели на највише светске врхове. Први су из Србије освојили мркантну стену Хохалмшпица у Аустрији. Током успона по магли, Марко је питао Драгослава:

– Не мислиш ваљда да прођемо кроз тај жљеб у стени?

– Па, не видим други пролаз, морамо овуда...

И тако се попеше на врх, уз велико гранитно ребро. У повратку када су се разишли облаци Марко рече Драгославу:

– Ау, где смо прошли, па овде ни дивокозе не иду.

– Ко би рекао да понекад магла може да ти буде добар друг! – кроз смех каже Гагић.

Успон и силазак на Хохалмшпиц по невремену трајао је 19 сати, што се не памти у историји пењања на овај врх.

Football news:

This is the best Milan in years: superkambekom with Juve (3 goals in 5 minutes!) saved the intrigue in Serie A
Zlatan Ibrahimovic: I am the President, player and coach! If I had been in Milan since the start of the season, we would have taken the scudetto
Sarri on the defeat by Milan: we played first-class football for 60 minutes. Then-turbidity
Pioli on the victory over Juve: Milan became a team. We can play even better
Pioli beat Juventus for the first time as a coach
Vardy has scored 10 goals for Arsenal in Premier League matches. Only Rooney has more
Ronaldo scores or gives an assist in 17 consecutive Serie A matches, where he scored 25 (21+4) points