У јуну пре 55 година Израел је покренуо муњевити рат који је променио Блиски исток, а читава арапска нација ни данас није у стању да се опорави од трауме пораза која се тада уселила у њихову колективну свест. Близу две деценије раније, Јевреји су остварили сан о држави у библијској домовини.
Из првог рата с Арапима 1948. изашли су као победници. Осећајући се изданим, понижени официри узели су власт у Египту. У Сирији су војни удари били регуларни. Арапски национализам се распламсавао. Гамал Абдел Насер је 1956. одолео англо-француско-израелској агресији током суецке кризе.
У месецима пре избијања рата 1967. тензија је поново скочила. Јевреји и Арапи знали су да је нови војни конфликт неизбежан, само је било питање када. Хладни рат убрзао је процес. Совјетски Савез опремио је Египат и Сирију савременим авионима. Израел их је купио од Француске, а тенкове од Британије, брзо развијајући флексибилну и снажну армију.
На традиционално неповерење надовезали су се све чешћи инциденти на израелско-сиријској граници. Активирали су се и Палестинци. У мају 1967. Совјети упозоравају Каиро да Израел гомила трупе на граници према Сирији.
„Уколико Израел жели да прети ратом, поручујемо: ви сте добродошли”, изјављује неспорни вођа арапског света Насер и најављује да ће израелским бродовима поново, као и 1956, затворити Тирански мореуз. Мобилисао је војску, послао трупе на синајску границу према Израелу и затражио хитно повлачење „плавих шлемова” УН који су ту били распоређени после суецке кризе.
Док је Радио Каиро грмео претећи Јеврејима, израелски премијер Леви Ешкол наредио је општу мобилизацију. За 48 сати под оружјем је било 250.000 људи. Влада је нагомилавала мртвачке ковчеге, рабини су освештавали паркове како би постали ванредна гробља, прикупљала се крв давалаца.
Написан је сценарио за рат који су обе стране годинама чекале. И док су снаге Унефа напуштале положаје, израелски пилоти су 5. јуна у 7.40 часова кренули у акцију коју су дуго увежбавали: уништити ваздухопловство Египта, Сирије и Јордана док су авиони још на пистама. Користећи фактор изненађења, у првом удару гађали су 14 положаја египатског ваздухопловства, пет у Сирији, два у Јордану и један у Ираку.
После само три сата десетковане су снаге непријатеља на свим фронтовима. Чак 90 одсто египатског ратног ваздухопловства – 338 авиона – уништено је на земљи.
„Ово је боље од мојих најлуђих снова”, изјавио је командант израелског ваздухопловства Мордехај Ход.
У рату је погинуло више од 20.000 арапских војника, наспрам мање од 1.000 Израелаца. Египат и Јордан су већ 8. јуна прихватили позив за прекид ватре. Сирија је наставила да се бори док 9. јуна није у дану изгубила Голанску висораван. Египат је изгубио читав Синај и појас Газе. Насер се повукао, али се на масовне захтеве вратио. Јордан је остао без Западне обале и Јерусалима, укључујући и његов Стари град.
Израел је 44 процента територије коју је план УН о подели Палестине из 1947. доделио Палестинцима додао на својих 56 процената намењених Јеврејима. Означен је нови почетак, како за Израел, тако и за Палестинце који су остали без државе.
Преузета је контрола на преостала 22 процента историјске Палестине, коју Израел није окупирао у правом рату. Израел је проширио територију јеврејске државе: 300 километара на југ, 60 километара на исток и 20 километара на север. Утврдио је своју стратешку позицију, изменио статус Јерусалима да би га касније прогласио за „вечиту и недељиву” престоницу Израела и остварио контролу водних ресурса.
Близу 350.000 Палестинаца придружило се у избеглиштву стотинама хиљада који су расељени у време настанка државе Израел. Многа њихова села била су уништена. Ционисти су одувек желели Палестину, али не и Палестинце.
„Добили смо добар мираз, али је он стигао с невестом која нам се не допада”, изјавио је премијер Ешкол на вест да су први пут после скоро два миленијума јеврејска света места у Јерусалиму под контролом Јевреја. Муњевити ратни успех био је за многе Јевреје испуњење божјег обећања.
Трећи израелско-арапски рат трајао је само шест дана, до 10. јуна, али је оставио проблем који до данас није решен: шта радити са скоро три милиона Палестинаца са Западне обале и још 1,9 милиона из Појаса Газе? После 20 година откако је признат као независна држава, Израел је почео окупацију која ће постати најдужа у савременој историји.
Комбинација понижавајућег пораза Арапа у јунском рату, поновљени неуспеси међународне заједнице да заштити људска права Палестинаца и јеврејска колонизација окупираних територија натерали су Палестинце на озбиљно преиспитивање њихове позиције. Покушавали су политичким организовањем кроз Палестинску ослободилачку организацију, оружаном борбом, тероризмом, устанцима.
Чак и кад је политички процес преговарања с Израелом окончан потписивањем споразума из Осла 1994, ништа се суштински није променило, иако су Палестинци „прелазним самоуправним аранжманима” добили слабашну аутономију на Западној обали, којом управља секуларни Фатах, док је појас Газе – из којег су се Израелци повукли 2005. године – доспео под контролу радикалног исламистичког покрета Хамас.
Тешка сенка јунског рата од пре више од пола века прекрива Палестинце, али и Арапе, који покушавају, али не успевају, да забораве понижавајући пораз.
