logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo logo
star Bookmark: Tag Tag Tag Tag Tag
Serbia

Судбина увек има два лица

Редитеља Небојшу Брадића пре неколико месеци позвала је Маријана Арсенова, директорка софијског Државног музикаленог театра и предложила му да ради „Виолинисту на крову” у њиховом позоришту. Тако је и дошло до ове бугарско-српске сарадње. Премијера мјузикла „Виолиниста на крову” по делу Шелдона Харника у режији Небојше Брадића је у петак, 24. јануара на сцени Државног музикаленог театра у Софији. У уметничкој екипи је још двоје уметника из Србије: Миодраг Табачки, сценограф и Исидора Спасић Молес, костимограф. Софијски ансамбл је заиста бројан: у појединим масовним сценама има више од 100 извођача.

„Виолиниста на крову” прати свакодневице и судбине сиромашних Јевреја у царској Русији почетком 20. века. Ко је ваш „Виолиниста”?

Он се бави угроженом јеврејском заједницом, али поставља много шира питања људске егзистенције. Ако је неко рођен као Јеврејин, та се перцепција мења у различитим генерацијама. Старији би рекли: „Ти си оно што си. Дакле, Јеврејин.” Млађе генерације мисле другачије: „То није све оно што сам – ја се осећам Јеврејином и не осећам се Јеврејином.” Али те разлике у схватањима се појављују и међу припадницима исте генерације. Најзад, ово није само комад о Јеврејима и o оним другима, у прошлом или у овом времену. Наиме, и међу самим Јеврејима постоје антагонизми између оних који се осећају Јеврејима и оних других који се тако не осећају, већ једу сланину, свађају се око политике на Западној обали или војних акција у Гази, чуде се онима који прихватају екстремни радикализам... Таква и слична питања могу се поставити и у оквиру сваке заједнице, сваког народа, као што постоје и много важнија питања од савременог конфликта Израела и Палестине, разлика у разумевању религије или друштвеног прогреса. Због тога сам сматрао да није неопходна адаптација „Виолинисте на крову” на савремене прилике.

У какве „оквире” сте сместили ову причу?

У нашој представи радња се дешава у Анатевку, измишљеном градићу са стварним проблемима, где сваки религијски празник или породично славље јеврејске заједнице прате прогони и насиље које врши царски режим, као што и сами појединци злостављају своје комшије, како би их присилили да напусте своје домове. Та позната и тужна прича  додатно је актуелизована страдањима, која су пратила „несрећни” 20. век, а којих ни наше време, ни наши простори нису поштеђени. Савремени призори избеглица на улицама градова широм света, па и код нас, сведоче о томе.

Радња мјузикла на узбудљив начин проговара о традицији и прогресу, о мукама малих људи и њиховој нади… Шта је у центру ваше представе?

У првом реду, то је идеја човека који се бори како би остао доследан својим уверењима, за која верује да су исправна, али и да адаптира та своја уверења у односу на свет који се брзо мења, чак и у моментима када му то није нимало симпатично. То је и опис друштвене заједнице која је спремна да прослави све оно добро и лепо што живот може да понуди, чак и онда када је преплављују страхови и немерљива искушења. Живот је непредвидив, а судбина увек има два лица. Због тога су личности у „Виолинисти” спремне да се, ако треба, свађају и са Богом. Главни јунак, млекар Тејвије, стално се надмудрује са Богом. Некада је та свађа пуна горчине, други пут постаје усрдна молитва на граници снисходљивости. Истовремено, то је и смешно и смртно озбиљно. Таква је и музика у овом мјузиклу: пуна радости и осећајности, у сталним прелазима из дурског у молско расположење.

Из представе „Виолиниста на крову”

Какав је бугарски асамбл? Како сте комплетирали поделу?

Представа „Виолиниста на крову” увек има ризик са избором главног глумца. Ако узмете популарног певача, лако можете да добијете и најнепредвидљивијег носиоца представе. Због тога сам радио са две паралелне глумачке поделе. Иако је то изискивало додатног времена и пажње, обојица глумаца који играју Тејвијеа су са правим расположењем прихватили чврсте редитељске индикације и дали неопходан набој и снагу људске природе, без које би овај мјузикл био само ревија бар мицвах песама и игара. Ансамбл представе је биран из сталног састава Музикаленог театра који има уметнике са музичким образовањем највишег квалитета, при чему су глумачке вештине у другом плану. „Виолиниста”, међутим, тражи и одличне глумце. Успели смо да ускладимо све елементе представе, да глумци истовремено певају, плешу, глуме и – изгледају.

Какви су вам утисци из Софије, уопште?

Увек ме је занимало зашто се ми као суседне државе тако слабо познајемо. Да ли је то било зато што смо у време социјализма превише гледали ка Истоку или Западу? А шта је и какав је данашњи пут, питају се и наши суседи Бугари, који су у ЕУ, као што се питамо и ми, који смо изван ње. Ипак, примећујем да се, корак по корак, Бугарска преображава, иако још постоји јако наслеђе социјализма. Говорећи о овом наслеђу, управо данас сам са бугарским пријатељем помињао нашег великог глумца Радета Марковића, који је био јако популаран у Бугарској после филма „Крадљивац бресака”.

Бугарски град Пловдив је прошле године био Европска културна престоница. Кажу да је шанса искоришћена и да је Пловдив имао „све праве састојке”. Такав изазов ће имати и Србија у Новом Саду. Слика коју имам о културној политици у Бугарској је да је у тој земљи култура стална потреба и да је на тај начин и препозната.

Themes
ICO