После снежних бура на северним странама албанских планина, дугу колону пуковских комора Моравске дивизије првог позива, на приморју је дочекала киша и тешко проходни терен. Последњим снагама, са премореним људством и изнуреном стоком, стигла је на пристаниште Медове (Сан-Ђовани), а војничка пратња почела је спремати логоре за преноћиште.
– Окупљени у гомили, ми, ђаци подофицири, гледали смо кроз вечерњу полутаму. Последњи зраци сунца пробише разређене облаке, у невиђеној лепоти обасјаше гранитну стену и оцрта се урезан џиновски крст и натпис испод њега „Храбрим српским борцима –жртвама ’Хамидије’”. И док смо задивљено посматрали тај величанствени призор, ђак-наредник рече: „У овим водама остао је да вечно почива и мој старији брат”, па почиње тихим гласом, са поносом, да излаже болну повест – започиње своју забелешку Драгољуб Михајловић.
Прича је то о искрцавању 17. пука у ово пристаниште као помоћ црногорској војсци. Док се део војске још налазио на два грчка брода који су превезли пук из Солуна до Медове, изненада се на мору појавио највећи турски ратни брод „Хамидија” и топовским плотунима почео бомбардовати бродове и искрцале војнике на обали. И, можда би оба грчка брода била потопљена и много више српских војника изгинуло, дописује Михајловић, да се на пристаништу није задесила српска брдска батерија,
„Поручник наше батерије преузео је смело команду, са артиљерцима је брзо склопио расклопљене топове и отворио паљбу на бојни брод који се после првих плотуна у највећој брзини ишчезао са видика. Оба грчка брода лакше су оштећена, али је остало много рањених и 63 погинула и удављена, међу којима је био и брат нашега друга, јер нису сви могли бити у води пронађени. Своје, на обали погинуде и из мора извађене мртве другове, сахранили смо у маленој маслиновој гори близу пристаништа, а у гранитну стену урезан је велики крст са речима посвете”, бележи Михајловић, па наставља да још док је ђак-аредник изговарао последње речи, у групи се тихо као молитва зачуше стихови кроз које је песник Војислав Илић Млађи опевао те херојске тренутке.
„Крај плавих обала Јадранскота мора, у широком хладу маслинових гора, почивају они. Када мале ласте под јесен долете, донесу им поздрав Домовине свете, Отац један стари, с гора Шумадије стиже тад у луку града Сан-Ђовани, да потражи сина кога море крије, свог храброг јединца, жртву ’Хамидије’. Од мрака до зоре, од зоре до мрака, тужно се разлего, у часу тишине, очајнички вапај старог Шумадинца: ’Дај ми га, о море, из твојих дубина, што ће теби тело незнаног туђинца, море плаво, врати ми јединца. И нема се бездна подморских дубина смилова над бездном очинскога срца, те избаци горе, врх морских хридина, момка ког је давно целивала смрца. Отац мртва сина у наручју носи, љуби га у чело, милује по коси, и сузама бола образе му роси’.”
Сви смо осетили како стојимо у ставу мирно и како нама преко лица теку сузе. Као ехо војничке трубе за последњи поздрав ратнику, у ушима су звониле речи ђака-војника: „И спушта га доле нежно и полако у студену раку, у скровити кутак, и крст један бео од јелових грана старац здеља сину и на крсту стави: ’Овде мој јединац, понос мојих дана, спи на вечној стражи плавота Јадрана. Живео је с чашћу, умро је у слави’. Збогом, сине”.
– Крај логорске ватре остали смо те ноћи дуго. У разговорима, тада нисмо могли предвидети да ће од 300 хиљада српских бораца на Солунски фронт стићи само половина. И још је трајала ноћ кад смо са коморама журно кренули ка далеким положајима. Следећих дана наше јединице добиле су смену, а ми смо пошли ка Драчу, Валони, Крфу, тамо „куда је српској војсци једини био пут” – завршава приповест Драгољуб Михајловић, ђак-подофицир Моравске дивизије.
