Ботош – Као да се догодило јуче, а прошло је скоро шест деценија. Био је летњи дан, типична сеоска идила, притисле врућина и оморина. Сокацима се ширила тишина коју су повремено кокодакањем прекидале кокошке док су се хвалиле да су управо снеле јаје. Није се тада знало, али разлога је било за велико славље. У центру се тада појавио Драгиша Попадић, младић који ће се касније у крају прославити као гитариста Карчи. Донео је праву гитару и пред окупљеним и забезекнутим дечацима засвирао неколико тактова. Они су се тада сјурили у Тамиш да расхладе главе пуне маште о новој музици. У Ботош је тада стигао рокенрол.
– Карчи је пред окупљеним дечацима покушавао да погоди мелодију тада популарне песме „Hello Mary Lou” Рикија Нелсона, коју је „скинуо” с Радио Луксембурга. Тих година смо на познатој станици слушали Елвиса Прислија, „Шедоусе”, „Ролингстонсе”, „Битлсе”. На нашим станицама ова музика није била препоручљива. Карчи није баш потпуно погодио Нелсонову песму, гитара је била стара, више је на личила на тамбуру с две жице, али смо ми први пут чули звуке нове музике уживо и били смо одушевљени – прича Златомир Сремац, рођени Ботошанин са „сремачким” презименом и лалинским надимком Баца. Он је дугогодишњи хроничар села, зачетник низа акција, а поводом најважнијих дешавања он повремено издаје чак и новине.
Сећајући се почетка сеоске рок ере, Баца помиње свирку зрењанинског састава „Леди и остала четворица” у сали у којој су ђаци сеоске школе имали фискултуру. Цело вече он је непомично гледао у гитаристе браћу Ђурић трудећи се да „сними” како они хватају дурове и молове. То је приметио његов пријатељ Драгиша, кога је ухватила паника јер је схватио да овај циља да буде гитариста у саставу о коме су маштали. Одмах је затражио од оца да му даде новац за одело. Искукао је новац и заједно са Бацом у Зрењанину купио – гитару, марке „мелодија”, полуџипсонка с танким вратом. Купили су и каблове за појачало. Чим су дошли у село, одмах су отишли у дом културе да испробају инструмент. Међутим, том приликом један љубоморни младић га је намерно гурнуо и оштетио тако да је она и на првој свирци учествовала као половна. Остала је тајна како се власник провео и када се пред оцем појавио без одела.
Ипак, једна гитара је била ту, Баца је имао другу, али акустичну, без магнета који омогућавају прикључивање за разглас. У помоћ је стигао Никола Гузијан из Банатског Деспотовца, оближњег села у коме и дан-данас на једној кући стоји графит посвећен Џону Ленону. Никола је донео магнет, кристални микрофон и појачало. Слободан Маргић је ватрогасне хоклице прилагодио за бубњеве. За вокалног солисту су узели Мишу Брацића. Онда су позвали и Радојицу Трипића, који се одазвао јер је имао бас-гитару. Тако је настао први ботошки рок бенд. Касније се прикључују Милета Адамов, који је ишао у школу у Панчеву и са собом довео школског друга Душка Видића из Меленаца... После су се чланови групе мењали, а повремено и имена бенда. Момци би стасавали за војску, онда следе промене у саставу. Појавила би се нека модернија, међу онима из прошлог века тако се појавио и „Обавезан смер”, али и „Глогов колац”, „Озон”, а у овом веку „Потоп”, „Реплика”, „Високи напон”... За гитаристу Драгана Габоров Вају кажу да је имао рокерско срце и тамбурашку душу, а ботошки музичари су знали шта то значи. Ваја тврди да је овдашњу музичку сцену касније обележио и Кики Лесендрић из „Пилота”. То није никакво својатање познатог рокера. Одавде је његова мајка, он је поред Тамиша проводио лета, па свраћао и на игранке. Тако је њихов задружни дом постао култно место за овај део Баната.
На игранке су испочетка у пратњи девојака долазиле готово целе породице. За чудо овде су сентиш плесови, на тиху и спору музику, афирмисани као стискавци, били жељно чекани, за разлику од, за рокере специфичних, трескаваца. Зашто? На девојке су будно мотриле мајке, па и браћа, а онда није било шансе да се оне у договору с удварачем неопажено удаље до оближњег парка. Зато се чекао танго, односно стискавац да би плесни пар био међусобно приснији и како би се удварачке поруке размењивале директно на уво. Постепено су се мењала времена и навике. Излазак девојака у парк постала је прихватљива навика. Данас се млади, којих је све мање, склањају сваки у своју кућу и онда се договарају мобилним телефоном. Преко мобилног комуницирају и кад су у парку.
Златомир Сремац тврди да је у Ботошу, селу банатских милитараца, поред Зрењанина, основано бар петнаестак рок група. Данас су игранке реткост.
