Америка је послала Украјини, откако је Русија напала ову земљу, оружје и војну опрему у вредности од око четири милијарде долара, објављено је ових дана. Кијеву издашно помажу и друге чланице НАТО-а, Пољска је управо склопила уговор вредан 650 милиона евра за опремање украјинске армије артиљеријом, чију ће производњу већим делом финансирати ЕУ.
Осим на бојном пољу, ратове воде и економије зараћених страна. Тако је и сада у Украјини, иза великих војних операција, каквих у Европи није било од Другог светског рата, напори су одбрамбених индустрија – с једне стране Русије и с друге Украјине и Запада. Обе стране су мотивисане за победу и уништење противника, а оружја је на ратишту све више, и то све убитачнијег.
Какво наоружање се користи у Украјини? У основи, и украјинска и руска војска своје арсенале базирају на техници створеној још у време Совјетског Савеза, с тим што је Москва у великој мери произвела и увела у употребу модерна војна средства, као што је вишецевни лансер ракета ТОС, хеликоптер Ка-52 или авион Су-35. Ипак, обе стране се ослањају на више-мање модернизовано наоружање развијено у време СССР-а. То су, на пример, тенкови Т-72 у разним верзијама, хеликоптери Ми-24 и јуришни авиони намењени за напад на циљеве на земљи Су-25.
ПРИЈАТЕЉСКА ВАТРА: Управо зато што користе иста средства, Руси су своју технику обележили видљивим ознакама, словима Z (које је постало симбол „специјалне војне операције”, како овај рат зову у Москви), али и O и V, да би се избегле забуне, фаталне последице „пријатељске ватре”. И поред тога, дешава се да се непријатељи међусобно не препознају на ратишту.
Постоји снимак страдања украјинских војника, који, окупљени на пункту, нису обраћали пажњу на тенк Т-72 (мислећи да су у питању њихови саборци), који им се приближио и разнео их гранатом испаљеном из непосредне близине јер је тенк – био руски. Пре неколико дана, како се може закључити на основу објављеног снимка, Украјинци су грешком оборили свој Су-27.
Руси су свету показали моћ својих балистичких ракета кратког домета „искандер”, као и оних крстарећих типа „калибар”. Украјинци користе старе балистичке ракете малог домета „точка”. Био сам у прилици да у Бугарској на обали Црног мора, на вежби у којој је учествовала и Војска Србије, посматрам лансирање те ракете. „Точка”, лансирана с возила након што је постављена у вертикални положај, иза себе је оставила пожар, запаљено растиње, док је се невероватном брзином изгубила у плаветнилу неба. Минут-два касније, с морског хоризонта, чула се потмула експлозија.
Понестаје муниције: украјинска самоходна хаубица „пион” (Фото EPA/EFE/Vasily Zhlobsky)
КАО МАКСИМ ПО ДИВИЗИЈИ: Занимљиво је колико је старо совјетско наоружање, за које се после завршетка „хладног рата” често говорило да је „гвожђурија”, постало тражена роба. Наравно, зато што су Украјинци обучени за њега, али ипак се испоставило да је оно и даље и те како ефикасно.
Источне чланице НАТО-а испразниле су своје арсенале наслеђене из времена док су биле у супарничком Варшавском пакту. На ратиште су послати тенкови, оклопни транспортери и средства противваздухопловне одбране из совјетске ере. Словачка је послала и С-300, а Американци ће им до даљег чувати небо својим „патриотима”.
Обележје дејстава је и употреба вишецевних лансера ракета (пре свега системи „град”, „смерч” и „ураган”), наследника легендарних „каћуша”, које је Црвена армија у Другом светском рату користила управо и на подручју Украјине. Невероватно, али данас се тамо, што говори о масовности и ширини сукоба, користе и трофејне пушке и пушкомитраљези из тих времена Великог отаџбинског рата, па чак и легендарни митраљез „максим” из Првог светског рата, онај због ког овде постоји изрека „туче кô ’максим’ по дивизији”.
НЕКЕ НОВЕ КАМИКАЗЕ: Неке земље, као Бугарска, ипак нису подлегле притиску да уступе, са или без компензације, своје „совјетско” оружје Кијеву. У Софији нема политичке сагласности о томе, а војска није баш жељна да се разоружа. Други, попут Израела или Швајцарске, то одбијају из политичких или принципијелних разлога. Израелци не желе да дају сагласност за реекспорт противоклопних система „спајк” из Немачке за Украјину, а Швајцарци се не слажу с данском идејом да у рат против Русије пошаљу оклопне транспортере „пирана”. Наиме, земље произвођачи оружја често задржавају право одлуке да ли купац сме да прода или уступи њихову „робу” трећој страни.
Ипак, у зону дејстава стиже савремено оружје западног порекла у великим количинама. Лаки противоклопни („џавелин”, NLAW...) и противваздухопловни системи („стингер” и други), чија застрашујућа ефикасност је показана посебно у почетку сукоба, испоручени су Кијеву у годинама пре рата, а стижу и даље. Американци су доставили чак и „химарс”, вишецевни лансер ракета већег домета од оних које Украјинци сада користе, хаубице М-777, дронове-камиказе „свичблејд”... Кијев сваког дана троши до 6.000 граната, залихе су им при крају. А стандардни совјетски и калибри НАТО-а се разликују, па је то сада логистички проблем.
Њихови западни савезници ће им слати муницију и оружје, али не и своје војнике. Наспрам њих је Русија, која, са својом огромном војском, ратним залихама и одбрамбеном индустријом, истрајава упркос својим губицима. Све то не ствара нимало основа за оптимизам да ће ратним страхотама у догледној будућности доћи крај.
