This article was added by the user . TheWorldNews is not responsible for the content of the platform.

Klimatske promene, zagađenje i siromaštvo: „Ugroženi su nam identitet i opstanak“

The women who spoke to the BBC

Skorašnje globalno istraživanje sprovedeno na 10.000 ispitanika u deset zemalja sveta pokazalo je da su mnogi mladi duboko zabrinuti zbog klimatskih promena.

Skoro 60 odsto ispitanika, starosti između 16 i 25 godina, reklo je da se oseća „veoma ili izuzetno zabrinuto“.

Tri četvrtine njih reklo je da smatra da je „budućnost zastrašujuća“. Više od polovine (56 odsto) smatra da je čovečanstvo „osuđeno na propast“.

Od 1995. godine, svetski lideri sastaju se na godišnjim globalnim samitima o klimatskim promenama, nazvanim COP, što znači „Konferencija strana“.

BBC je uoči samita COP26 u Glazgovu razgovarao sa pet žena koje su rođene posle 1995. godine, kada je održan prvi ovakav skup.

One žive na globalnom jugu i svima im je jedna stvar zajednička: istinski strah za vlastitu budućnost.

Amira Latif, 23,

Male, Maldivi

Odrasla sam na ostrvu severno od Malea, glavnog grada Maldiva. Kad izađem iz svoje kuće, bukvalno mogu da vidim plažu i more.

Ameera Latheef sits by the sea

Kad god sam srećna, tužna, besna ili želim nešto da proslavim, uputim sa na plažu.

More je moj terapeut. Uvek me je umirivalo i činilo me veselijom.

Petkom, većina porodica biće ovde na plaži, kao da je to nekakva tradicija.

Možete da vidite ljude svih godišta.

Kad sam imala 16 godina, postavili su mi dijagnozu raka i morala sam da se preselim u Indiju da bih išla na lečenje.

Pošto sam tamo provela 32 meseca, vratila sam se na svoje ostrvo.

Kad sam prvi put otišla na plažu, moje omiljeno mesto na kom bih sedela i slušala priče moje bake više nije bilo tamo.

Mesto na kom sam se igrala sa prijateljima bilo je potopljeno.

Drvo palme blizu obale je nestalo.

Bilo je to poražavajuće. Bila sam slomljena. Bilo je to kao da je voda odnela moj identitet.

Takođe, koralno izbeljivanje sada se dešava mnogo češće.

Zbog globalnog zagrevanja, naši koralni grebeni umiru.

Nismo sposobni da izađemo na kraj sa posledicama klimatskih promena.

Ponekad vidim ljude kako pokušavaju da zaustave eroziju postavljajući na obalu stenje i kamenje.

Ako nivo mora nastavi da raste ovim tempom, 80 odsto Maldiva će nestati do 2100. godine.

To je apokaliptični scenario za sve nas.

Boli kad pomisliš da će jednog dana čitava populacija ove zemlje možda morati da se odseli.

Maldivi i mnoge druge ostrvske zemlje nalaze se na direktnom udaru klimatskih promena.

Ali šteta se neće zaustaviti samo na tome. Pre ili kasnije, i razvijene zemlje će to osetiti na svojoj koži.

Počela sam na fakultetu da studiram menadžment životne sredine – temu koja je bliska mojim interesovanjima.

Verujem da države iz G20 imaju ogromnu odgovornost za borbu sa klimatskim promenama.

Dovoljno smo pričali; krajnje je vreme da se nešto preduzme.

Fitrijah Iskander, 24

Zapadni Borneo, Indonezija

Odrasla sam u Pontianaku, gradu koji se nalazi na ekvatoru.

Globalno zagrevanje ovde značajno otežava život.

Fithriyyah Iskandar stands in front of her hospital

Vremenski uslovi postaju sve topliji i nepredvidljiviji.

Tri dana ume da bude veoma suvo i toplo, a onda ćete imati česte i obilne padavine.

Zapadni Borneo sastoji se od treseta. Lako može da se zapali tokom sušne sezone.

Požar može brzo da se proširi, a teško ga je ugasiti. Gori i širi se čak i ispod zemlje.

Treset je prirodno skladište ugljenika. Jednom kad se zapali, gasovi ugljenika se ispuštaju u atmosferu.

Ljudske aktivnosti, kao što su krčenje šuma u komercijalne svrhe zarad uzgoja palminog ulja, dodatno pogoršavaju čitavu stvar.

Najgore šumske požare imali smo 2015. godine.

Smog je stigao čak do Južne Azije.

Bila sam 2019. godine u avionu koji se vraćao u moj grad.

Let je morao da bude preusmeren, zato što je vidljivost bila toliko slaba.

Obično nam početkom marta kreću problemi sa smogom. Mogu da potraju i do tri meseca godišnje.

Diplomirala sam medicinu i sada sam na stručnoj praksi.

Većina pacijenata koje lečim pate od gornjih respiratornih infekcija.

Redovno merimo kvalitet vazduha. Kad se pogorša, ljudi dobiju upalu grla, temperaturu, kašalj i druge respiratorne probleme.

Kad izađemo na ulicu, moramo da stavimo maske.

Ljudi uče da žive sa vanrednim situacijama svake godine.

Ja živim sa bakom. Duboko sam zabrinuta za zdravlje svoje porodice.

Kao lekarka, znam da ako kvalitet vazduha nastavi da se pogoršava, više ljudi će se razboljevati i umreti.

Sokoita Siom Ngoitoi, 20

Aruša, Tanzanija

Ja potičem iz zajednice Masai – domorodačke etničke grupe iz Afrike.

Vodimo polunomadski život.

Živimo od uzgoja stoke, koza i ovaca.

Sokoita Sirom Ngoitoi wears a traditional dress

Mislim da Masai imaju izuzetnu kulturu i mi negujemo svoju tradiciju.

Ali naš narod i stoka se zaražavaju novim bolestima.

Kad sam bila dete, pila sam mleko direktno iz krave, bez potrebe za prokuvavanjem. Bila je to uobičajena stvar.

Sada se naša deca razboljevaju ako piju mleko koje nije prokuvano.

Takođe, proizvodnja hrane je u opadanju.

Vreme postaje sve toplije. Padavine su nepredvidljive i sporadične.

Žene iz plemena Masai moraju da pređu velike udaljenosti peške da bi uzele vodu za svoje porodice i stoku.

Vetar nanosi mnogo prašine u naša naselja.

Suše su naterale neke porodice iz zajednice Masai da se presele negde drugde u potrazi za boljim pašnjacima i vodom.

Budućnost mi izgleda beznadežno. Plašim se da će u narednih nekoliko decenija sve postati samo još gore.

Klimatske promene nas prisiljavaju da promenimo način života. Manje kiša znači više gladi.

Ugroženi su nam identitet i opstanak.

Preseljenje u gradove predstavljaće katastrofu za našu zajednicu.

Kao i u slučaju drugih plemena, devojke iz zajednice Masai završiće kao prostitutke ili će postati spremačice u gradovima.

Mladići će se okrenuti drogama.

Zastrašujuće je razmišljati o takvim sumornim scenarijima, naše pesme i ples će izumreti, a naredna generacija neće znati da govori jezik Maa.

Za sada, razumevanje klimatskih promena je na veoma niskom nivou u mojoj zajednici, samo mali broj ljudi shvata poražavajuće posledice.

Neke nevladine organizacije pokušavaju da ukažu na problem i podučavaju strategijama za suočavanje sa globalnim zagrevanjem.

Ljudi se savetuju da ne drže mnogo stoke zato što kad nastupi suša, ona bi sva mogla da pomre.

Porodice se podstiču da odgajaju manji broj krava koje je lakše održavati.

One se uče i da izbegavaju krčenje šuma.

Moja zajednica koristi solarnu energiju. A ja sadim drveće i pokušavam da utičem na druge da čine isto.

Ali na globalnom nivou, potrebna su nam nova pravila za upravljanje krupnim aktivnostima kao što su rudarstvo, zemljoradnja, krčenje šuma i upravljanje otpadom.

Sabrina Oliveira, 19

Peskeira, severoistočni Brazil

Detinjstvo sam provela u ruralnim oblastima blizu Peskeire, grada u neplodnoj oblasti države Pernambuko, u severoistočnom Brazilu.

Sada živim u gradu Areiji u obližnjoj državi Paraiba, gde studiram biologiju na univerzitetu.

Sabrina Oliveira holds a camera

Suše ovde potpuno isušuju vegetaciju. Drveće nestaje, broj ptica se smanjuje, a krave su sve mršavije.

Oktobar je mesec kad bi naši rezervoari trebalo da su puni vode, ali u poslednje vreme nije bilo dovoljno kiša.

Naš grad je morao da ograniči upotrebu vode.

Većina ljudi ovde živi od poljoprivrede i prodaje mleka i sira. Obično imaju pet do dvadeset krava.

Neki ljudi sada puštaju krave u divljinu da bi videli da li ove mogu da nađu hranu tamo.

Viđala sam da zemljoradnici plaćaju oko 45 dolara da bi kupili vodu iz cisterni.

Mnogo je strepnje usmereno ka našoj budućnosti. Osećam to, a osećaju i drugi oko mene.

Pitamo se da li će u narednom periodu uopšte biti vode.

Strahujemo za vlastitu budućnost.

Radim kao dobrovoljka u organizaciji koja pomaže zemljoradnicima da primene tehnološka rešenja kako bi poljoprivreda postala održiva.

Neki od njih prihvataju nove tehnologije, ali drugi nastavljaju sa praksom seče i spaljivanja da bi otvorili šumske oblasti za zemljoradnju.

Lično gubim nadu, zato što podaci o životnoj sredini nisu povoljni.

Veoma je alarmantno kad vidite kako broj šumskih požara raste.

Moramo da doprinesemo štednjom vode koju koristimo, reciklažom i smanjenjem unosa mesa.

Ali na globalnom planu, velike kompanije su glavni krivci.

Vlade daju prednost interesima velikih kompanija, a mi moramo da se pozabavimo korenom problema.

Opejemi Kazim-Džimoh, 26

Nigerija

Rođena sam u Lagosu 1995. godine, kad je održan samit o klimatskim promenama COP u Berlinu.

Opeyemi Kazeem-Jimoh stands near a pool of water in the street

Ljuta sam zato što svetski lideri još uvek pregovaraju.

Nigerija, kao i veći deo Afrike, nisu uradili mnogo da doprinesu ciljevima borbe protiv klimatskih promena.

A opet, nažalost, moramo da živimo sa većinom njihovih najgorih posledica.

Postoji potreba za kolektivnim akcionim planom na globalnom nivou. Ali svi moraju da se prilagode i lokalno.

Kad sam bila dete, moja tetka je izgubila kuću u poplavama. Neke od mojih prijateljica su takođe u to vreme izgubile svoje domove u poplavama.

Meteorološke prilike su se promenile. Kišna sezona više ne stiže u uobičajeno doba godine.

A kad stigne, jača je, što opet izaziva velike poplave.

Takvi događaji bili su mnogo ređu u prošlosti; možda jednom u deceniji. Ali sada se poplave dešavaju mnogo češće.

Nakon što sam diplomirala, počela sam da radim dobrovoljno za nekoliko nevladinih organizacija koje se bave klimatskim promenama, naročito što se tiče ažuriranja mapa poplava.

Lagos je veoma ravničarski predeo, tako da nema mnogo oblasti koje su zaštićene od poplava.

Zamislite sebe da ste kupili kuću. To je dugoročna odluka, u koju ulažete mnogo novca, a to je sve teže učiniti.

Kako da uložite novac u takvo nešto, kad ne znate da li ćete biti poplavljeni za deset ili dvadeset godina?

Uporedila sam aktuelnu mapu grada sa satelitskim snimcima od pre deset godina.

Na njoj se jasno vidi kako se zemljište između naseljenih oblasti i mora smanjuje. Morska voda je sve bliža i bliža.

Ne znam kako ćemo živeti ovde za deset godina.

Van grada, zemljoradnici ne uspevaju da dobiju istu količinu prinosa. Brine me da možda nećemo uspeti da nađemo dovoljno hrane da bismo jeli u budućnosti.

Potrebna nam je veća svest i više aktivnosti od vlada kako bi se zaustavilo propadanje.

(U pisanju ovog izveštaja pomogao je Pablo Učoa)

Pogledajte video o kravama i zagađenju

Kako kravlji toalet može smanjenju zagađenja

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk